Разумете ли оне који брину о вашој деци?

 

Разговор који можете прочитати водила сам са две наставнице. Посвећене, одговорне, отворене наставнице које воле свој посао и разумеју његову важност за развој младог људског бића. Једна је дуже, а друга на почетку свог пословног пута у просвети, па самим тим имају различите перспективе из којих посматрају своју професију. Зваћемо их Искуство и Младост, без обзира што су обе младе и довољно искусне да могу поделити своје утиске и размишљања. Волела бих да након што прочитате овај интервју размислите у којој мери разумете и цените рад просветних радника, као и то да ли у довољној мери пружате подршку просветарима из свог окружења.

“ За почетак, хвала вам што сте пристале да разговарате са мном. Пошто се завршава ова школска година, како сте? 

Razumevanje sebe u društvu koje nas deli na muški i ženski rod

Razgovor koji možete pročitati u daljem tekstu vodila sam sa divnom, pametnom i borbenom trans ženom. Ona nije samo to ali smo se dogovorile da fokus ovog razgovora bude na razumevanju i potrebi za podrškom ljudima koji prolaze kroz preispitivanja.

"Za početak intervjua želim da ti se zahvalim što si pristala da odgovoriš na pitanja koja mogu da te vrate u izazovan period života i gurnu te u ponovno proživljavanje iskustava i emocija koje si ostavila za sobom. Mislim da je tvoj pristanak da odgovoriš na intimna, ali za druge ljude edukativna pitanja, hrabar potez i puno ti se zahvaljujem na tome.

Bilo bi dobro da počnemo od perioda života kada si shvatila da se osećaš kao žena, a rođena si u telu muškarca. Kada je to bilo? Da li je neki događaj doprineo tvom preispitivanju? Kako si to nepoklapanje razumela kao mala/mlada?

Još kao veoma mala sam osećala da postoji neko nepoklapanje između toga kako samm se ja osećala iznutra i toga kako su me drugi videli. Nisam tada imala reči da to objasnim, ali sam znala da se ne osećam kao dečak. Taj osećaj nije nastao zbog jednog konkretnog događaja-više je to bilo nešto što je postojalo stalno, kroz način na koji sam razmišljala o sebi, kako sam doživljavala svoje telo i kako sam se poistovećivala sa devojčicama.

Da li si u detinjstvu imala neke potrebe koje ne odgovaraju tvom rodu? Kako su se roditelji odnosili prema tim potrebama? Naše društvo ima neke striktne odrednice rodnog identiteta koje deca usvajaju kroz vaspitanje, kao što su: dečaci se ne igraju sa lutkama, ne nose roze majce ili devojčice ne nose kratku kosu ili moraju nositi haljinice na proslavama. Da li je toga u tvojoj porodici bilo?

Kao dete sam imala interesovanja i potrebe koje su više bile povezane sa onim što društvo obično smatra „ženskim“. Na primer, privlačile su me stvari koje su se smatrale tipične za devojčice-način oblačenja, estetika, igračke i slično. U tom periodu nisam razumela zašto je to problem ili zašto se očekuje da se ponašam drugačije samo zato što sam rođena u muškom telu.

U društvu u kojem sam odrastala postojale su dosta jasne predstave o tome šta „dečaci treba“, a šta „devojčice treba“ da rade. Te granice su se osećale i u porodici i u okolini. Kao dete sam često pokušavala da se uklopim u ta očekivanja, ali sam istovremeno osećala da to nije potpuno autentično za mene. Vremenom sam počela bolje da razumem sebe i da shvatam da taj osećaj koji ima ima ime i da postoje i druge osobe koje prolaze kroz slično iskustvo.

Koja osećanja su bila najdominantnija u periodu tvog upoznavanja sebe? Kako si se nosila sa njima? Ko ti je bio podrška?

U periodu upoznavanja sebe najdominantnija osećanja su bila zbunjenost, strah, ali i velika poteba da razumem ko sam zapravo. Sa jedne strane sam osećala da nešto u meni nije u skladu sa onim kako me društvo vidi, a sa druge strane nisam uvek znala kako to da objasnim ni sebi ni drugima. To je često donosilo i osećaj usamljenosti. Sa tim osećanjima sam se nosila tako što sam mnogo razmišljala, čitala i pokušavala da pronađem informacije i iskustva drugih ljudi koji prolaze kroz slično.

Kako vidiš odnos okoline prema tebi u tom periodu preispitivanja? Šta ti je najviše smetalo? Kako si se osećala u školskoj sredini? Da li te je nešto plašilo? Jesi li imala neko sigurno mesto u tom periodu preispitivanja? Mislim da je važno da kažemo šta ti je tada bilo potrebno od okoline. Odgovor bi mogao da pomogne osobama koje se možda trenutno nalaze u periodu seksualnog i rodnog preispitivanja.

Odnos okoline u tom periodu je bio različit. Neki ljudi nisu razumeli kroz šta prolazim, što je ponekad bilo teško i frustrirajuće. Najviše mi je smetalo nerazumevanje i predrasude. U školskoj sredini sam se ponekad osećala nesigurno jer sam imala utisak da se od mene očekuje da budem neko ko zapravo nisam. Strah je često bio prisutan- strah od osude, odbacivanja ili nerazumevanja.

U tom periodu mi je bilo jako važno da imam makar jedno mesto ili jednu osobu gde mogu da budem potpuno iskrena i gde se osećam bezbedno. Mislim da je to nešto što svakoj osobi koja prolazi kroz preispitivanje identiteta mnogo znači.

Kada danas razmišljam o tom periodu, shvatam da mi je tada najviše bila potrebna podrška, razumevanje i strpljenje od okoline. Nekada i samo to da neko sasluša bez osuđivanja može mnogo da znači. Mislim da je važno da ljudi koji prolaze kroz slične dileme znaju da nisu sami i da imaju pravo da istražuju i razumeju sebe.

Kome si prvo saopštila želju za tranzicijom? Na koji način si se informisala o samoj proceduri? Ko ti je pružio najveću podršku u tom procesu? Sada, nakon tranzicije, da li si srećna osoba? Šta sada kažeš sebi kada se setiš tog perioda o kome smo pričale?

Želju za tranzicijom sam prvo podelila sa osobama kojima sam najviše verovala. Takođe sam počela da se informišem kroz literaturu, iskustva drugih trans osoba i kroz razgovore sa stručnjacima iz oblasti psihologije i medicine.

Najveću podršku u tom procesu pored roditelja pružili su mi ljudi koji su me prihvatili takvu kakva jesam i koji su pokušali da razumeju moje iskustvo.

Danas nakon tranzicije, mogu da kažem da se osećam mnogo mirnije i autentičnije u svom životu. Taj put nije bio lak, ali mi je pomogao da budem bliža sebi. Kada se setim tog perioda, rekla bih sebi da će stvari vremenom postati jasnije i da je u redu biti strpljiv prema sebi.

Šta bi poručila svim adolescentima koji se nalaze u periodu preispitivanja na svim nivoima? Da li bi im preporučila da se nekome obrate ukoliko procenjuju da nemaju kapaciteta za samostalno nošenje sa dilemama?

Adolescentima koji prolaze kroz bilo kakav period preispitivanja poručila bih da je to sasvim prirodan deo odrastanja. Važno je da ne ostaju sami sa svojim mislima i dilemama. Razgovor sa nekim kome veruju, bilo da je to prijatelj, član porodice ili stručna osoba može mnogo da pomogne.

Ako osećaju da im je teško da se sami nose sa tim pitanjima, mislim da je veoma važno da potraže podršku. Traženje pomoći nije znak slabosti, već znak brige o sebi i svom mentalnom zdravlju."

Preispitivanja u svim sferama života su prirodna stvar sa kojima nekada samostalno ili uz pomoć prijatelja i porodice izađemo na kraj. Nekada nam je potrebna stručna pomoć, jer procenjujemo da poteškoća nadvladava naše kapacitete. Tada je važno da budemo hrabri i potražimo je. Neka vam ovaj razgovor bude ohrabrenje

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični psihoterapeut i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com 

Da li „ja ću se snaći“ čini najvažniji deo našeg optimizma?

 “Šta ako me on ostavi?”

“Šta će onda biti?”

“Ne znam šta će biti, ali znam da ja to neću podneti.”

“Zamisli da se to već desilo. Kako se osećaš?”

“Tužno. Jako tužno. Možda i besno. Na njega.”

“Da li ima ljudi oko tebe koji su ti podrška?”

“Ima. Ne mnogo, ali ima.”

“Da li postoji još nešto što ti pomaže da lakše podneseš tugu?”

“Da. Tu je posao, trening, muzika…”

“Da li sada misliš da ćeš ipak podneti tugu koju osećaš?”

Živimo u eri u kojoj je optimizam veoma poželjna osobina ili način razmišljanja. Verujem da i vi često čujete krilatice “Misli pozitivno” ili “Ne dozvoli da te negativne emocije obuzmu” itd. Šta nam ovako nametnuti optimizam donosi? Potiskivanje emocija, lažno predstavljanje, neiskrenost, gubitak poverenja i bliskosti. U moru definicija optimizma, ja sam izabrala jednu koja je udahnula iskrenost i nadu u nas same.

Da li nas događaji čine nesrećnim ili to kako ih mi interpretiramo?

-         Svi mi kažu da ne bih trebala ovoliko da se nerviram, da će sve biti u redu.

-         Kako se vi osećate?

-         Tužno i razočarano. Mada, ne bih trebala tako da se osećam.

-         Zašto mislite da ne biste trebali tako da se osećate?

-         Kroz istu situaciju su prošle i moja mama i drugarica, pa se nisu ovoliko nervirale  kao ja. Ne znam zašto je to kod mene drugačije.

-         Šta za vas znači to što vam se desilo? Hajde prvo to da definišemo…

  

Verujem da ste bili u prilici da se nađete i proživite istu situaciju sa više ljudi, a da joj dodelite različito značenje. Događaj sam po sebi nije ni dobar, ni loš po nas. Predznak koji mu mi dodelimo ga čini dobrim ili lošim.

Vođena meditacija za opuštanje

Da li je bilo šta u našim životima užasno teško?

„Osećam da se moj sin polako udaljava od mene.“

„Koji osećaj taj vaš zaključak proizvodi kod Vas?“

„Užas!“

„Zašto užas? Što ne nezadovoljstvo?“

„Zato što ja to ne mogu da podnesem. Možda je moje ponašanje i dovelo do toga da se on udalji od mene. Prosto, ne umem sa njim...“

„Šta bi se desilo kada biste umesto užasa osetili nezadovoljstvo?“

„Ne znam. Ja sam prosto takva. Osećam ono što osećam. Ne mogu to da promenim.“

Da li ste nekada razmišljali o nekom gubitku (dece, partnera, posla, očekivanja...) kao o užasnom? Da li u vašoj okolini postoji neko ko razmišlja ili govori na sličan način? Pre nego što krenete sa čitanjem, zapišite sve situacije koje vas čine užasnutim. Pored situacije napišite i šta mislite o tome, šta morate, trebate, ne možete da podnesete...

Ono što vas nervira kod drugih je ono što ne volite kod sebe

Sela sam na ugaonu garnituru u svojoj dnevnoj sobi sva iznervirana, ljuta, uvređena, začuđena. „Kako je mogao tako da me uvredi? Odakle mu pravo?“ Pustila sam muziku i pokušavala da se smirim, ali mi jedno nikako nije bilo jasno-zašto neko ko me dovoljno ne poznaje ima potrebu i smelosti da me uvredi? Nisam uspela da se smirim, jer nisam imala dovoljno smislen odgovor na ovo pitanje. „Obrnula sam ploču“. Zapitala sam se-zašto je MENE povredila ta njegova kritika? Da li u dubini duše mislim da je tačna? Razmišljajući o sebi i svojim kvalitetima, shvatila sam da njegova kritika nema osnova i da ja zapravo nisam ono što drugi ljudi govore o meni, već ono što ja mislim o sebi. Da ova njegova kritika verovatno ima veze sa njegovim načinom razmišljanja o sebi. Tek tada sam uspela da, rasterećena, nastavim dalje.

Da li se vama nekada desila slična situacija? Da li pokušavate druge ljude da ubedite u ono što verujete o sebi ili ih pustite da misle šta hoće o vama? Da li verujete da čovek govori o drugima ono što misli o sebi?

Šta znači imati kontrolu nad životom?

Na vrata savetovališta ušla je mlada, lepa devojka, vidno zabrinutog izraza lica. Za njenih 19 godina, izgledala je mnogo mlađa, infantilna, sa protezom na zubima. Prvo što je izgovorila bilo je:

-   

Najveća sreća u životu jeste osećaj da smo voljeni

„Najveća sreća u životu jeste uverenost da smo voljeni- voljeni zbog toga kakvi jesmo ili još više, uprkos tome kakvi jesmo“- rekao je Viktor Igo. Šta vi mislite o ovome? Šta je za vas najvažniji osećaj u međuljudskim odnosima?

Ukoliko pažljivo pročitate izjavu videćete da je najvažnija od svega vaša percepcija odnosa. Mnogo važnija od onoga što drugi vide ili kažu. Uverenost, utisak ili osećaj voljenosti, bliskosti, vernosti, poštovanja, podrške, sugurnosti jeste baza koja čini odnos stabilnim i zrelim.

Da li u vama važnim odnosima postoji samo pozitivna energija i prijatne emocije? Da li samo tada vrednujete međuljudski odnos kao kvalitetan i funkcionalan?

Gde je vaš fokus?

Da li ste i vi jedna od onih osoba koju češće preokupiraju poteškoće, brige, nepravde ili lepota, dobrota, ljubav? Zašto se to dešava, kada svi težimo ka tome da budemo srećni? Mi ustvari želimo da budemo srećni, a sabotiramo sebe u težnji da tu sreću dostignemo.

Kada mi dete ili adolescent dođu na psihoterapiju, volim da budem kreativna u definisanju fokusiranja naših misli, pa na belom papiru nacrtam jednu malu crnu mišiju rupu. Onda taj papir stavim na sto ispred njih i kažem „Posmatrajte ovaj papir 5 minuta“. Nakon 5 minuta ih pitam u šta su tačno gledali. Većina njih odgovori „U crnu rupu“.

Zašto se malo njih fokusira na beli papir? Šta mislite?

Da li, zapravo, mi kreiramo svoj život ili ne?

Ležim na plaži okružena dragim ljudima. Uživam u razgovoru, Suncu, zvucima talasa. Kako je divno okrenuti na off dugme ciljeva, planova, poduhvata, stresova. Makar na kratko. Gledajući decu koja trčkaraju po plaži i dozivaju svoje roditelje, počinjem da razmišljam o prvoj asocijaciji iz detinjsva koja je vezana za more i plažu. Krofne. Nešto što je uvek stizalo u pravo vreme, baš kada ogladnim, sa divnim mirisom šećera u prahu i pekmezom od kajsije. Velika krofna, a ja mala. Nikada nisam znala kako da zagrizem, a da mi ne ispadne pekmez iz rupe u sredini. Slatke muke. Baš bih sada pojela jednu takvu krofnu, a nisam ih viđala po plažama poslednjih godina. Sada su modernije američke krofnice, ali nije to ono što ja želim. Svoju želju, sa sve sočnim detaljima u opisivanju, iznesem prijateljima koji počnu da se smeju, jer, za ime boga, takve krofne više ne postoje. Potpuno sam out. Predlažu mi da kupim američke, ali ja odbijam. Upravo tada, pored naših ležaljki, prolazi sredovečna žena, izuzetno crne puti, obučena u bele bermude i zamislite-prodaje baš onakve krofne kakve sam ja želela. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Da li se sa neprijatnom emocijom moramo boriti da bi ona nestala?

Često se u svojoj psihoterapijskoj praksi susrećem sa ljudima koji doživljavaju neprijatne emocije i ne znaju šta će sa njima. Kada ih upitam „Šta bi mogao da uradiš, pa da ova neprijatna emocija nestane?“, najčešće dobijem odgovor „Da se borim protiv nje.“

Da li je to dobar put ka ličnom miru i spokojstvu? Da li je uvek borba koristan način suočavanja sa neprijatnostima?

Da li ljudi, kada vam traže pomoć, zaista žele da im pomognete?

Da li ste nekada imali osećaj da je čovek koji vam se poverio tražio pomoć od vas, ali ustvari tu pomoć nije želeo da dobije?

Zašto nešto tražimo ukoliko nam to ne treba? Kada sebi postavim ovo pitanje, odmah mi padne na pamet ona krilatica „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!“ Vrlo je važno zapitati se (pre nego što damo odgovor) da li smo spremni na promenu koja će se desiti ukoliko pomoć prihvatimo?

RTS 1 Tako stoje stvari- Mit o savršenoj majci

Koji je najlepši period života?

Jedan od mojih klijenata došao je na psihoterapiju, jer ima osećaj da već godinu dana stagnira, ne napreduje, što ga je činilo depresivnim. Ostalo mu je nekoliko ispita da završi fakultet, nije bio zaposlen, živeo je sa roditeljima i nije imao partnersku. Osećanje koje je brzo „isplivalo na površinu“ jeste strah i to strah od odrastanja.

Šta znači „dati sebi dozvolu“?

Pre nekoliko dana sam na ulici srela drugaricu koju dugo nisam videla. U neobaveznom razgovoru koji smo vodile (jer za dublji nismo imale vremena), dotakle smo se pitanja „šta ima kod tebe na poslovnom planu?“ Ono što sam znala o njoj jeste da je veoma obrazovana, a radi posao koji je ispod njenih kapaciteta (kao i većina mladih ljudi u Srbiji). Rekla mi je da je promenila posao, da radi ono što voli i gde je saradnici cene. Dok je pričala delovala mi je veoma zadovoljno i motivisano. Nešto što mi je zaparalo uši bila je njena izjava da je niko nije preporučio za novi posao, već da su se jednostavno kockice složile. Sasvim slučajno je saznala za oglas, razmislila i shvatila da je vreme da ide dalje. Osetila je da je sposobna i da vredi mnogo više od trenutnog mesta gde se nalazi. Shvatila sam da je njeno razmišljanje da zaslužuje mnogo više i da je sposobna to „mnogo više“ da obavlja, dovelo do toga da se kod nje probudila mnogo veća motivacija, borbenost i hrabrost. Mogla je da ne uspe, ali je makar pokušala. I pokušavala bi još 100 puta dok ne uspe u svojoj nameri. Pragmatičari će sigurno pomisliti „to je nerealno“, „vrlo maštovito, ali ne baš primenljivo u praksi“ ili „ne može razmišljanje da mi donese bolji posao“, ali je sasvim sigurno da je razmišljanje ono koje tera na akciju. Kada sebi damo dozvolu da makar probamo da uspemo u bilo kojoj želji koju imamo, otvoriće nam se nove perspektive, novi načini koje do tada nismo videli. Akcija je ono što nas vodi do uspeha, ali dozvola da uspemo donosi hrabrost, a hrabrost nove vidike. 

Da li si mi prijatelj ukoliko imaš neku „nesviđu“?

Razgovarala sam sa devojčicom od 5 godina o prijateljstvu. Na moje pitanje o tome zašto se družimo sa nekim ko u određenom trenutku ne postupi lepo sa nama, ona mi je odgovorila: „Pa, to je samo jedna njena nesviđa. Neću valjda zbog toga prestati da se družim sa njom?“

Da li prijatelji smeju da imaju „nesviđe“? Kako postupamo sa čovekom koji ne ispuni sva naša očekivanja? Da li ga i dalje zovemo prijateljem?

Priča sa slatkom i vrlo mladom, ali pametnom devojčicom me je navela na razmišljanje o našim očekivanjima od prijateljstva. Da li naša nezrelost ili previsoka očekivanja od drugih dovode do toga da prijatelje više ne zovemo tako ukoliko primetimo neku njihovu manu koja se ne uklapa u našu sliku idealnog prijateljstva?

Zdravo problemu, ja sam tvoje rešenje!

Za početak, volela bih da razmislite o tome kako pristupate problemskoj situaciji. Da li ste skloniji tome da ignorišete problem, ne mislite o onome što vas muči, odustanete i radite ono što vam lakše ide? Ili, pak, ne dopuštate da vas osećaj straha od neuspeha obeshrabri, pa uporno, iz više pokušaja na kraju dođete do cilja.

Načine ili strategije kojima se suočavamo sa problemima i stresnim situacijama smo usvojili još dok smo bili deca. Onako kako smo reagovali ili se branili u detinjstvu, reagujemo i sada. Ishod je isti, samo je možda način ponašanja prilagođen godinama koje imamo.

Ukoliko ne radiš ono što voliš, potrudi se da zavoliš ono što radiš!

Skoro sam bila u prilici da čujem priču jedne majke koja je svom detetu samo jednom rečenicom u detinjstvu prenela vrlo lepu i korisnu životnu filozofiju. Jednom, dok je dečak učio gradivo koje mu se uopšte nije dopadalo, mrzovoljnim i plačljivim glasom je rekao majci kako on ne može da zapamti ono što mu je zadato. Majka mu je tada rekla: „Kada ne voliš ono što moraš da učiš, potrudi se da zavoliš ili nađeš nešto lepo u svemu tome i biće ti lakše.“ Kasnije, kada je odrastao, dečak je sve radio po istom principu. Ni u čemu nije video nemoguću misiju. U svakom poslu, pa i u životu, iako je teško, nezanimljivo, ispod njegovih očekivanja, mogućnosti ili želja, on bi nalazio radost i svoju logiku koja bi ga činila srećnim u tom trenutku.

Da li ste razmišljali o tome koliko jedna poruka ili misao naših roditelja može da nam odredi smisao koji dajemo životu? Koja je rečenica vama ostala u sećanju? Na koji način ona oblikuje danas vaš život?

Zašto nekim ljudima ide dobro u životu, a nekima ne?

Verujem da ste nekada pomislili za nekoga iz svog okruženja ili za sebe: „Stvarno mi ne ide“, „Zašto život nije fer prema meni?“, „Zašto drugi imaju prilike, a ja ih uopšte ne dobijam?“

Zamislite sada kako sedite u drugoj fotelji iz koje posmatrate sebe kao aktivno biće, kao nekoga ko je „budan“ i prisutan u sadašnjem trenutku, ko nije samo puki posmatrač svoga života i neko ko čeka da mu prilike padnu sa neba. Kako sada vidite svoj život?