Biti loš prema drugima ili dobar prema sebi?

Nešto sam ovih dana razmišljala o afirmacijama. Sagledavati životne situacijama sa kojima se susrećemo iz ugla korisnosti, a ne štetnosti za nas i nije tako loša stvar. Realno i prirodno je da prvo primetimo ono što nam može predstavljati opasnost, ali čini mi se da često i ostanemo samo na tome. Kao da nam je normalnije da sve vidimo iz ugla opasnost, nego kao priliku i izazov.

Osnovno pravilo spokojstva jeste razmišljanje da mi ne možemo menjati druge ljude, niti okolnosti, već samo sebe, svoje razmišljanje i ponašanje u datim okolnostima.

Sklonost da pričamo, razmišljamo i procenjujemo ponašanje drugih ljudi, više nego što mislimo o sebi, svojoj sreći, razvoju i rastu jeste kontraproduktivno po nas kao biće.

Uloga prvog deteta u porodici

Sigurna sam da ste nekada čuli za izreku “Prvo dete je kao prva ljubav-taj odnos se nikada više ne može ponoviti.“ Verujem da svaki roditelj može da potvrdi njenu tačnost. Sa prvom trudnoćom i rođenjem prvog deteta javljaju se osećanja divljenja, čuđenja, uzbuđenosti, bezuslovne ljubavi, angažovanja i velikih očekivanja.

Setite se svoje prve trudnoće i rođenja deteta ili jednostavno zamislite sebe u toj ulozi. Kako se osećate? Uzbuđeno? Presrećno? Uplašeno? Imate velika očekivanja i osećate veliku odgovornost za to malo biće koje će pored vas rasti i razvijati se? U zavisnosti od toga koja osećanja unosite u svoj novi, nepoznati, neponovljivi roditeljski odnos sa prvim detetom, ono će kasnije kada odraste, po uzoru na vaš odnos, formirati sebe kao ličnost.