Sela sam na ugaonu
garnituru u svojoj dnevnoj sobi sva iznervirana, ljuta, uvređena, začuđena.
„Kako je mogao tako da me uvredi? Odakle mu pravo?“ Pustila sam muziku i
pokušavala da se smirim, ali mi jedno nikako nije bilo jasno-zašto neko ko me
dovoljno ne poznaje ima potrebu i smelosti da me uvredi? Nisam uspela da se
smirim, jer nisam imala dovoljno smislen odgovor na ovo pitanje. „Obrnula sam
ploču“. Zapitala sam se-zašto je MENE povredila ta njegova kritika? Da li u
dubini duše mislim da je tačna? Razmišljajući o sebi i svojim kvalitetima,
shvatila sam da njegova kritika nema osnova i da ja zapravo nisam ono što drugi
ljudi govore o meni, već ono što ja mislim o sebi. Da ova njegova kritika
verovatno ima veze sa njegovim načinom razmišljanja o sebi. Tek tada sam uspela
da, rasterećena, nastavim dalje.
Da li se vama
nekada desila slična situacija? Da li pokušavate druge ljude da ubedite u ono
što verujete o sebi ili ih pustite da misle šta hoće o vama? Da li verujete da
čovek govori o drugima ono što misli o sebi?
