Ležim
na plaži okružena dragim ljudima. Uživam u razgovoru, Suncu, zvucima talasa.
Kako je divno okrenuti na off dugme ciljeva, planova, poduhvata, stresova.
Makar na kratko. Gledajući decu koja trčkaraju po plaži i dozivaju svoje
roditelje, počinjem da razmišljam o prvoj asocijaciji iz detinjsva koja je
vezana za more i plažu. Krofne. Nešto što je uvek stizalo u pravo vreme, baš
kada ogladnim, sa divnim mirisom šećera u prahu i pekmezom od kajsije. Velika
krofna, a ja mala. Nikada nisam znala kako da zagrizem, a da mi ne ispadne pekmez
iz rupe u sredini. Slatke muke. Baš bih sada pojela jednu takvu krofnu, a nisam
ih viđala po plažama poslednjih godina. Sada su modernije američke krofnice, ali
nije to ono što ja želim. Svoju želju, sa sve sočnim detaljima u opisivanju,
iznesem prijateljima koji počnu da se smeju, jer, za ime boga, takve krofne
više ne postoje. Potpuno sam out. Predlažu mi da kupim američke, ali ja
odbijam. Upravo tada, pored naših ležaljki, prolazi sredovečna žena, izuzetno
crne puti, obučena u bele bermude i zamislite-prodaje baš onakve krofne kakve
sam ja želela. Mojoj sreći nije bilo kraja.
