Da li su muškarci i žene sa različitih planeta?

U mojoj zgradi ima puno dece. Kao i sva ostala deca koja imaju pametne roditelje i oni se, svi zajedno, ispred zgrade, igraju različitih društvenih igara. Nešto što mi je bilo najzanimljivije jeste igra „dečaci protiv devojčica“. Podelili su se u dve grupe i seli na klackalicu. Poenta igre je bila ko će biti jači i podići drugu stranu u vazduh. Po logici stvari dečaci su bili jači i čvrsto su držali svoj položaj jake, samouverene i pobednički nastrojene grupe. Nešto što je meni bilo jako interesantno jeste ženska borbenost i domišljatost. Devojčice su se sklanjale u stranu, razvijale strategije, dogovarale se o tome kako bi mogle da nadmudre dečake, veoma realno zaključivši da im fizička snaga ne može puno pomoći. Razne taktike su isprobale. Pokušale su da ih šarmiraju, prozivaju, zagovore, objasne kako bi oni sami, svojevoljno, trebali da ustanu sa klackalice jer su devojčice lepše i bolje od dečaka ali nije vredelo. U jednom trenutku su sve mahnule rukicama i jedna od njih je rekla da je ova igra glupa jer su svi oni jednako dobri i bolje bi bilo da se zajedno igraju nego da se takmiče. Nakon toga su otišle sve zajedno na klupu da se šminkaju, a dečaci su jedan po jedan ustajali sa klackalice i kretali za njima.

Da li vidite sličnosti sa odnosom muškaraca i žena u odrasloj dobi?

Kako danas izgleda Supermen u očima “nežnijeg” pola?

Emancipacija je ženama donela mnogo toga dobrog. Slobodu izbora, uvažavanje mišljenja, nezavisnost, napredak i vrednovanje u profesijama kojima želimo da se bavimo. Izjednačila nas je u svim aspektima sa muškarcima. To je dobro i pravedno jer svi smo mi jednaki i zaslužujemo isti tretman od društva u kome zajedno živimo.

Sada tako samosvesne, jake i uspešne možemo sve same. Često čujem od devojaka rečenicu „Šta će mi muškarac kada sve mogu sama?“ Možemo, to je tačno, ali u čemu je tu draž? Zar nije lepše deliti obaveze, brige, ljubav i sve što život nosi sa sobom? Možda nam današnje društvo nameće ideju individualizma i samodovoljnosti, ali nešto što je fakat jeste da smo mi od davnina kolektivna bića, da uvek udruženi postignemo više. 

Da li slušamo jedni druge?

Da li ste nekada imali utisak da vas sagovornik ne sluša dok pričate? Da, dok mu govorite nešto vama veoma važno, njegove misli lutaju? Kako ste se tada osećali?

U ovom modernom vremenu, kada je izniklo toliko novih vidova i načina komunikacije, uz pomoć kojih nam je trebala ta ista komunikacija biti olakšana, imam utisak da sve manje jedni druge čujemo.