Pre nekoliko dana sam
na ulici srela drugaricu koju dugo nisam videla. U neobaveznom razgovoru koji
smo vodile (jer za dublji nismo imale vremena), dotakle smo se pitanja „šta ima
kod tebe na poslovnom planu?“ Ono što sam znala o njoj jeste da je veoma
obrazovana, a radi posao koji je ispod njenih kapaciteta (kao i većina mladih
ljudi u Srbiji). Rekla mi je da je promenila posao, da radi ono što voli i gde
je saradnici cene. Dok je pričala delovala mi je veoma zadovoljno i motivisano.
Nešto što mi je zaparalo uši bila je njena izjava da je niko nije preporučio za
novi posao, već da su se jednostavno kockice složile. Sasvim slučajno je
saznala za oglas, razmislila i shvatila da je vreme da ide dalje. Osetila je da
je sposobna i da vredi mnogo više od trenutnog mesta gde se nalazi. Shvatila
sam da je njeno razmišljanje da zaslužuje mnogo više i da je sposobna to „mnogo
više“ da obavlja, dovelo do toga da se kod nje probudila mnogo veća motivacija,
borbenost i hrabrost. Mogla je da ne uspe, ali je makar pokušala. I pokušavala
bi još 100 puta dok ne uspe u svojoj nameri. Pragmatičari će sigurno pomisliti
„to je nerealno“, „vrlo maštovito, ali ne baš primenljivo u praksi“ ili „ne
može razmišljanje da mi donese bolji posao“, ali je sasvim sigurno da je
razmišljanje ono koje tera na akciju. Kada sebi damo dozvolu da makar probamo
da uspemo u bilo kojoj želji koju imamo, otvoriće nam se nove perspektive, novi
načini koje do tada nismo videli. Akcija je ono što nas vodi do uspeha, ali
dozvola da uspemo donosi hrabrost, a hrabrost nove vidike.
