Zašto nekim ljudima ide dobro u životu, a nekima ne?

Verujem da ste nekada pomislili za nekoga iz svog okruženja ili za sebe: „Stvarno mi ne ide“, „Zašto život nije fer prema meni?“, „Zašto drugi imaju prilike, a ja ih uopšte ne dobijam?“

Zamislite sada kako sedite u drugoj fotelji iz koje posmatrate sebe kao aktivno biće, kao nekoga ko je „budan“ i prisutan u sadašnjem trenutku, ko nije samo puki posmatrač svoga života i neko ko čeka da mu prilike padnu sa neba. Kako sada vidite svoj život?

Čime se hranite?

Jedne večeri stari Indijanac, sedeći kraj vatre, ispričao je svom unuku kakva se bitka odvija u svakom čoveku:

Sine moj, u svakom od nas bore se dva vuka. Jedan je Zlo : bes, ljubomora, zavist, kajanje, pohlepa, nadmenost samosažaljenje, krivica, osećanje manje vrednosti, laganje, gordost, lažni ponos, nemogućnost praštanja,… Drugi je Dobro: radost, bezuslovna ljubav, praštanje, nada, ljubaznost i dobrota, spokojstvo, staloženost, poniznost, blagonaklonost, razumevanje drugih, velikodušnost, istinitost i vera.

Unuk je nekoliko trenutaka ćutao i razmišljao o onome što mu je deda rekao, a onda ga je upitao:

Koji vuk pobeđuje?

Onaj kog hraniš – rekao je stari Indijanac, bez razmišljanja.

Da li je ljudski uvek biti pozitivan?

U eri pozitivne psihologije, motivacionih govora i govornika, slušanja ispovesti celebrity ličnosti u kojima su oni „veliki“ jer su uvek pozitivni i srećni, može se postaviti pitanje da li mi smemo nekada da se osećamo loše? Da li smo manje jaki, stabilni i vredni ukoliko nam se jave manje prijatne emocije i zadrže se u nama neko vreme? Ili smo samo ljudi?

Biti srećan u pesimističnom svetu

Ukoliko upalite televizor, otvorite novine ili posetite bilo koju od društvenih mreža verujem da ćete primetiti pesimističan i obeshrabrujuć stav prema životu. Kao da je odjednom u našoj svesti postao dominantan negativan ugao gledanja na svakodnevicu.

Generalno gledano, mogli bismo se zapitati-Da li je negativan stav prema životu nama plasiran ili smo mi poslali poruku da je u našoj svesti takav stav dominantan?

Kako pomoći deci prilikom adaptacije na novu sredinu

Adaptacija na novu sredinu je proces kroz koji se, u zavisnosti od karakteristika ličnosti, uverenja i vaspitanja, prolazi lakše i sa manje stresa ili ne baš tako lako. Nekako, razvojni period u kom se sa adaptacijama na nove uslove i okolnosti susrećemo prvi put jeste period detinjstva.

Setite se samo svog polaska u vrtić, školu, na ekskurziju ili spavanje kod drugara prvi put. Kakva osećanja taj period danas budi kod vas? Da li osećate uzbuđenje, tremu, neizvesnost ili nelagodu? Upravo takav osećaj može imati i vaše dete.

Da li decu treba učiti da budu poslušna ili da samostalno rasuđuju?

Nekako je od davnina praksa u školskom sistemu, ali i u društvu, da su češće poslušna i disciplinovana deca hvaljena i podsticana, dok su deca koja samostalno zaključuju, procenjuju i prosuđuju opominjana i sputavana.

Verujem da nekada budete u dilemi da li je važnije da vam dete bude poslušno i mirno ili samosvesno i spremno da ispravlja ili ukaže na nelogičnosti koje primeti? Zapitate se sigurno koje mu je ponašanje korisnije za budućnost.

Da li je za srećniji, ispunjeniji i smisleniji život bolje da razmišljamo svojom glavom ili da se priklonimo mišljenju većine? Konformizam ili negovanje svoje istinske prirode? Večite dileme. Šta vi mislite, šta je bolje?

Da li babe i dede pomažu ili odmažu u vaspitanju dece?

Porodica je jedan bogat sistem. Bogat mnoštvom članova. Svaki od tih članova unosi sebe, svoje svojstvenosti, uverenja i energiju, čineći porodicu veoma dinamičnom, promenljivom i ljubavlju bogatom zajednicom.

Pre nego što počnete da čitate ovaj tekst, volela bih da se setite svog odnosa sa babom i dedom. Kako je on izgledao? Koje emocije vam se prve pojave kada se setite odlazaka kod babe i dede? Na koji način je prisutvo babe i dede u vašem životu uticalo da postanete ono što ste danas? Kakvi biste danas bili da ih nije bilo u vašem detinjstvu?

Biti loš prema drugima ili dobar prema sebi?

Nešto sam ovih dana razmišljala o afirmacijama. Sagledavati životne situacijama sa kojima se susrećemo iz ugla korisnosti, a ne štetnosti za nas i nije tako loša stvar. Realno i prirodno je da prvo primetimo ono što nam može predstavljati opasnost, ali čini mi se da često i ostanemo samo na tome. Kao da nam je normalnije da sve vidimo iz ugla opasnost, nego kao priliku i izazov.

Osnovno pravilo spokojstva jeste razmišljanje da mi ne možemo menjati druge ljude, niti okolnosti, već samo sebe, svoje razmišljanje i ponašanje u datim okolnostima.

Sklonost da pričamo, razmišljamo i procenjujemo ponašanje drugih ljudi, više nego što mislimo o sebi, svojoj sreći, razvoju i rastu jeste kontraproduktivno po nas kao biće.

Uloga prvog deteta u porodici

Sigurna sam da ste nekada čuli za izreku “Prvo dete je kao prva ljubav-taj odnos se nikada više ne može ponoviti.“ Verujem da svaki roditelj može da potvrdi njenu tačnost. Sa prvom trudnoćom i rođenjem prvog deteta javljaju se osećanja divljenja, čuđenja, uzbuđenosti, bezuslovne ljubavi, angažovanja i velikih očekivanja.

Setite se svoje prve trudnoće i rođenja deteta ili jednostavno zamislite sebe u toj ulozi. Kako se osećate? Uzbuđeno? Presrećno? Uplašeno? Imate velika očekivanja i osećate veliku odgovornost za to malo biće koje će pored vas rasti i razvijati se? U zavisnosti od toga koja osećanja unosite u svoj novi, nepoznati, neponovljivi roditeljski odnos sa prvim detetom, ono će kasnije kada odraste, po uzoru na vaš odnos, formirati sebe kao ličnost.

Šta su bajke decu učile nekada, a šta ih uče danas?

Da li ste nekada razmišljali o tome ko sve vaspitava vašu decu, osim vas? Verujem da znate da na formiranje ličnosti vaše dece utiče i sredina u kojoj žive, šira rodbina, vršnjaci ali i mediji, a u mlađem uzrastu, najviše uticaja imaju bajke.

Šta znači biti surovo iskren?

Kako je dobro kada u svom okruženju imaš ljude sa kojima si izgradio lep, podsticajan i iskren odnos. Još ako vam je i komunikacija takva, onda je to pun pogodak. Verujem da i vi, kao i ja, volite iskrene ljude, koji vam svoje mišljenje uvek kažu, bez insinuacija i dvosmislenih rečenica. Svi mi volimo iskrenost, na taj način lakše funkcionišemo i održavamo međuljudske odnose. 

Kako prepoznati prokrastinaciju (odlaganje početka aktivnosti) kod dece?

Da li vaše dete svoje obećanje da će uraditi zadato kaže uz burnu reakciju? Da li vam se čini da odlaže obaveze i da se zbog toga ne oseća dobro?

Ukoliko su odgovori na prethodna pitanja potvrdni, setite se da li ste nakon ovakvog detetovog ponašanja, pokušavali da ga “motivišete” prinudom, strahom od posledica ili jednostavno ste njegovo ponašanje pravdali nedostatkom elana i raspoloženja u datom momentu?

Čest je slučaj roditelja da prokrastinaciju kod dece ne razlikuju od lenjosti i manjka ambicioznosti. Pitanje koje vam može pomoći da napravite razliku i da ga na pravi način stimulišete jeste -Da li vaše dete odlučuje “iz stomaka”?

Uloga oca u vaspitanju deteta

Nekada je važilo pravilo, posebno u kulturi kakva je naša, da je uloga majke u vaspitanju deteta mnogo važnija od uloge oca. Majka je bila ta koja se brine, angažuje i usmerava decu, dok je otac „spoljni igrač“, tj.neko ko brine o finansijskoj sigurnosti porodice i dece.

Razmislite. Da li su psihološki zadovoljnija i, u budućnosti, kompletnija deca ona oko kojih se angažuju oba roditelja ili samo majka? Koliko je za decu zbunjujuće da, u slučaju nedostupnog oca, imaju sliku, a nemaju ton?

Da li učite dete da razlikuje potrebe od želja?

U poslednje vreme baš često primetim roditelje koji smatraju kako je njihova uloga da svoje dete čine srećnim i to po principu „što mu više želja ispunim, ono će biti srećnije“. Sa ovakvim uverenjem oni služe svojoj deci, uče ih da sredina u kojoj žive mora da se prilagodi njima i da je samo ispunjenje njihovih želja dokaz ljubavi. Ja sam ih nazvala „Pepeljuge“.

Roditelji „Pepeljuge“ smatraju da je dobar roditelj samo onaj koji svoje dete čini srećnim, koji zadovoljenje svojih potreba stavlja u drugi plan ili ih zanemaruje, po kojima nametanje pravila detetu guši njegovu prirodu i razvijanje potencijala.

Šta mislite, da li dete može da razlikuje ispunjenje želje od zadovoljenja potrebe za ljubavlju? Da li je igračka koju je želeo isto što i posvećenost koju mu roditelji pružaju? 

Uloga srednjeg deteta u porodici

Porodica je baza svakog čoveka. Ukoliko je funkcionalna, porodica predstavlja našu sigurnu luku, utočište, podršku i polje za učenje međuljudskih odnosa. Onako kako u detinjstvu razumemo odnose i relacije u našoj porodici, razumećemo i kasnije u životu odnose sa drugim ljudima. Način na koji tražimo ili definišemo bliskost, pažnju, podršku, konflikt, distancu, kompromis ili vernost u relacijama sa ljudima, u velikoj meri se preklapa sa odnosima koje imamo sa članovima naše porodice.

Odnosi u sibling subsistemu, red rođenja i pol, pored genetike, u velikoj meri određuju u kakvu će osobu dete izrasti. Razmislite o svojoj porodici porekla. Da li vaš red rođenja ima veze sa ulogom koju ste dobili u svojoj porodici? Da li, danas, tu istu ulogu imate i u nekoj drugoj relaciji (partnerskoj, roditeljskoj, prijateljskoj…)?

Da li su deci i dalje roditelji uzori?

Verujem da znate onu izreku “Kakvi roditelji, takva i deca“. U samo jednoj rečenici toliko mudrosti. Ona nam kaže da roditelji bez obzira šta govore, uče ili savetuju svoju decu, ona će usvojiti samo ono što vide. Velika istina je da deca najviše uče po modelu i to prvenstveno od ljudi sa kojima imaju najveću bliskost, a to su roditelji. 

Da li ste nekada došli u situaciju da vas dete opomene kako ne radite ono što ste njega do tada učili? Deca nepogrešivo primećuju svaku nelogičnost i, pošto uče, imaju potrebu da pitaju zašto je do nje došlo.

Koliko su misli moćan alat?

Zažmurite i zamislite da grizete limun. Sok iz njega izlazi i prolazi vam kroz grlo. Kakav osećaj imate? Da li imate kiselkast ukus u ustima? Skupljaju li vam se usne? Vi praktično niste ni probali limun, a vaše misli su dovele do toga da osećaj, pa i reakcija bude ista kao da je limun u vašim ustima. Misli su veoma moćan instrument koji možete koristiti za ili protiv sebe.

Sigurna sam da ste bili u situaciji da zajedno sa još jednom osobom prođete kroz neku situaciju i da potpuno različito odreagujete. Šta mislite, zašto se takve stvari dešavaju? Događaji sami po sebi nemaju niti pozitivnu, niti negativnu konotaciju. Ono što ih razlikuje jeste naše razmišljanje o njima. Sigurno će različito odreagovati na istu stvar dva čoveka, od kojih jedan pomisli „Ovo je nepodnošljivo za mene“ i „Teško je, ali rešiću ja ovo“. Misli daju boju svakom događaju koji nam se u životu dešava. One određuju kakvu reakciju ćemo imati i u kojoj meri će ona biti korisna za nas.

Kako se ponaša razmaženo dete?

Da li znate kako se ponaša razmaženo dete? Da li mislite da je razmaženom detetu pruženo previše ljubavi po principu „maženo, maženo, pa razmaženo“?

Na početku da pojasnimo jednu stvar. Ljubavi nikada nije previše, niti može, ako je u velikoj meri pružena, da naškodi detetu. Ukoliko postoji velika količina ljubavi u odnosu, postoji i nežnost, briga, osećaj prihvaćenosti i slobode da budemo ono što jesmo. Ono što je, pored ljubavi, sastavni deo dobrog vaspitanja jesu jasne granice. Ukoliko one ne postoje, bićete u jednom trenutku suočeni sa tim da vam je dete razmaženo.

Kako radim sa decom, u prilici sam da posmatram njihova ponašanja u školi, u vršnjačkoj grupi i snalaženju u stresnim i konfliktnim situacijama. U suštini, ono što vidim su različiti modeli vaspitanja koji se, kada je dete prepušteno samo sebi, pokažu kao manje ili više korisni za njega. 

Koliko su radne navike bitne za emocionalni razvoj deteta?

Kada kažemo radne navike, disciplina i samokontrola, većina roditelja pomisli na “vojničko vaspitanje“, koje pored svih dobrih elemenata, ljude odmah asocira na krutost, moranje i oblikovanje dece po kalupu.

Mislim da su danas, iz želje da što više usreće svoje dete, roditelji otišli u potpuno drugu krajnost i sve sa uverenjem da „ne žele da ga opterećuju bilo čime“. Često sam u prilici da čujem kako dete, kada se probudi, samo odlučuje da li će ići u vrtić ili ne. U zavisnosti od svog raspoloženja. Veoma često se dešava da ukoliko školarac ima zahtevnu nedelju i puno obaveza, u dogovoru sa roditeljima, te nedelje ne ide u školu. Jednostavno, zajedno odluče da je bolje da se obaveze izbegnu nego da se pogreši pa popravi.

Da li mislite da je za dete bolje da mu detinjstvo bude u potpunosti bezbrižno i bez bilo kakvih zahteva ili je bolje da od malena nauči da postoje situacije, zahtevi i obaveze koje nisu prijatne ali se moraju ispuniti?

Ono što redovno odlaženje u vrtić, obavljanje domaćih zadataka, pranje zuba svako jutro i veče, redovan odlazak na trening itd. predtavlja jeste lekcija detetu o samodisciplini.

Samodisciplina je sposobnost samokontrole koju imaju emocionalno inteligentni ljudi. Mi našu decu od najranijeg detinjstva učimo samodisciplini kroz radne navike i ispunjenje obaveza koje se sa godinama povećavaju.

Nemojte štedeti svoje dete od manje prijatnih zadataka i aktivnosti. Ukoliko ih budete štedeli nećete ih naučiti da se u životu izbore sa neprijatnim situacijama. Dete najbolje uči životne lekcije iz svog iskustva, iz svojih pokušaja i pogrešaka. Svako dete koje svoje obaveze obavlja savesno i disiplinovano, kada poraste, isto tako će se ponašati i prema sebi.

Nešto što se radnim navikama i samodisciplinom postiže jeste i sigurnost u sebe. Šta mislite, da li će u budućnosti biti uspešnija ona deca koja veruju u svoje sposobnosti i organizaciju ili ona koja nisu imala prostora da steknu veru u sebe?

Samokontrola ne podrazumeva samo prihvatanje odgovornosti za svoje ponašanje, ispunjavanje zadataka i organizaciju svog vremena, već i kontrolu i prihvatanje svojih emocija, učenje tehnika što lakšeg prevazilaženje stresa, prilagođavanje i razumevanje ljudi i njihovih emocija i potreba.

Učenjem da svoje obaveze obavljaju savesno i redovno, mi decu učimo da budu odgovorni i dobri prema sebi. Emocionalna stabilnost i samopouzdanje krase uspešne i srećne ljude. Bez obzira koliko se roditelji trudili za zaštite dete od zahteva i obaveza, ono sigurno neće biti srećno ukoliko nema veru u to da svaku poteškoću u životu može prevazići svojim veštinama i kapacitetima koje poseduje.  

Pa, razmislite da li su uspešniji i zadovoljniji oni ljudi koji imaju radne navike i sa mnogo većom lakoćom i manjim stresom obavljaju aktivnosti koje im i nisu baš prijatne ili oni koji te radne navike nemaju?

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Извор:  blog.superskola.rs

                                   Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.

Koliko su nam bitne granice u odnosu sa ljudima?

Da li ste nekada bili u situaciji da pomislite odakle sloboda nekoj osobi iz vašeg okruženja da prokomentariše i deli savete o segmentu vašeg života koji vi smatrate intimnim i samo vašim? Ukoliko jeste, onda je vreme da se zapitate kakve granice postavljate prema bliskim i manje bliskim ljudima iz vašeg okruženja.

Verujem da većina konflikata i nesuglasica u međuljudskim odnosima nastaje zbog nedovoljno dobre i jasne komunikacije ili zbog propustljivih i nedefinisanih granica.

Pre nego što počnete da razmišljate o ovoj temi, zapitajte se kojim ljudima se poveravate? Šta delite sa drugim ljudima, a šta smatrate intimnim informacijama koje ostaju samo u vašoj glavi?

Da li je škola i dalje vaspitna ustanova?

Često sam u prilici da u svom poslu budem „između dve vatre“. Sa jedne strane roditelji i njihove dileme i zahtevi upućeni školi, a sa duge strane nastavnici i njihovi zahtevi upućeni porodici. Imam utisak da u nekim trenutcima kada jedni drugima prebacuju loptu, najviše stradaju deca i njihovo vaspitanje.

Zaključak koji i nastavnike, a i roditelje stavlja u poziciju bespomoćnosti jeste da „deca nisu više ono što su bila“. 

Ja sam, prosto, ubeđena, a i praksa mi pokazuje da to nije tačno. Bez obzira na nove mogućnosti, tehnološka pomagala, upliv različitih modnih i jezičkih trendova, prave vrednosti i uverenja su uvek na ceni. Funkcionisanje i snalaženje u timu ne menja svoj oblik, samo je pitanje koliko su te iste vrednosti i ponašanja forsirana u vaspitanju od strane odraslih.

Da li je škola isto ono što je bila? Kakav vi utisak imate? Ukoliko ostavimo po strani odnos države prema obrazovanju, školstvu, prosvetnim radnicima i uslovima za rad, da li je učenje ponašanja u školskoj sredini kao „životu u malom“ i dalje isto?

Da li roditeljski savez utiče na pravilan razvoj deteta?

Verujem da ste čuli za izreku: “Kakvi roditelji-takva i deca” . Značenje ove mudrosti mi se moglo proširiti, pa bi glasila ovako :“Kakav je odnos među roditeljima, takva su i deca”.

Porodica je najznačajniji sistem kome pripadamo. Tokom rasta i razvoja kako porodice, tako i dece, svaki subsistem u okviru ovog najvažnijeg sistema utiče jedan na drugi. Funkcionalnost jednog je u velikoj meri uslovljen funkcionalnošću svakog drugog subsistema.

Imajući u vidu to da deca nasleđuju od svojih roditelja neke osobine ličnosti, kao i to da kroz posmatranje modela usvajaju određena ponašanja kao poželjna, možemo pretpostaviti da će i klima koja vlada među roditeljima, u njihovom roditeljskom i partnerskom (bračnom) subsistemu uticati na to kako će se njihova deca ponašati i razvijati.

Šta mislite da li deca utiču na roditelje? Da li i vi sami primetite da iste metode nisu delotvorne u istoj meri na svako vaše dete?

Zašto je danas toliko teško naći srodnu dušu?

Sigurna sam da i vi primećujete kako je danas sve više usamljenih ljudi. Veliki broj mojih prijatelja su bez partnera ili u nekoj vrsti „neobavezne veze“. Verujem da je isti slučaj i u vašoj okolini. Šta mislite, zašto je to tako?

Ono što sam shvatila, iz razgovora koje sam vodila sa prijateljima, jeste da je usamljenost danas veliki problem. Neki od njih procenjuju kako „nema normalnih i hrabrih“ koji bi se zadržali i gradili kvalitetan partnerski odnos, a opet ima i onih koji su duboko „zagrizli“ za ideju „ja sve mogu sam/a“ ili „najlepše je meni samoj, neću da me niko opterećuje.“

Da li se deca ponašaju najspontanije u prisustvu svojih majki?

Da li vam je poznata rečenica „Dete je bilo veoma dobro i saradljivo dok nije ugledalo majku na vratima. Kako je ona došla, detetovo ponašanje se potpuno promenilo.“?

Bilo da ste majka ili ćete tek postati, verujem da ste se našli u situaciji da vidite dete koje „pravi dramu“ kada ugleda majku. Da li ste došli u situaciju da okrivite majku i da pomislite kako nije dobro vaspitala svoje dete?

Ono što je karakteristično za odnos majke i deteta jeste prvenstveno bezuslovna ljubav koju dete, ukoliko je odnos adekvatno uspostavljen, u potpunosti oseti. Tamo gde postoji bezuslovna ljubav, postoji i prihvatanje drugog ljudskog bića onakvog kakav jeste. 

Pričom o drugima-pričamo o sebi

Da li ste nekada obratili pažnju na to kako u svakodnevnoj komunikaciji opisujete druge ljude? Na koji način govore o drugima ljudi sa kojima dolazite u kontakt?

Ukoliko čujete da neko konstantno kritikuje druge ljude, negativno procenjuje njihova ponašanja, žali ih, prašta i razume ili uspeva da izvuče dobro iz svakog čoveka, znajte da na taj isti način procenjuje i sebe.

Naše mišljenje o sebi, drugima i svetu oko nas čini naša uverenja. Uverenja su pretpostavke, stečene u detinjustvu kroz iskustvo ili kroz učenje od nama bitnih ljudi, koje predstavljaju našu interpretaciju sveta. Mi na osnovu uverenja tumačimo sve što nam se dešava, sve što nas okružuje ili što možemo da očekujemo kao rezultat naših ili tuđih aktivnosti.