Zašto je danas toliko teško naći srodnu dušu?

Sigurna sam da i vi primećujete kako je danas sve više usamljenih ljudi. Veliki broj mojih prijatelja su bez partnera ili u nekoj vrsti „neobavezne veze“. Verujem da je isti slučaj i u vašoj okolini. Šta mislite, zašto je to tako?

Ono što sam shvatila, iz razgovora koje sam vodila sa prijateljima, jeste da je usamljenost danas veliki problem. Neki od njih procenjuju kako „nema normalnih i hrabrih“ koji bi se zadržali i gradili kvalitetan partnerski odnos, a opet ima i onih koji su duboko „zagrizli“ za ideju „ja sve mogu sam/a“ ili „najlepše je meni samoj, neću da me niko opterećuje.“

Nešto što mi je odmah zaparalo uši jeste uverenje da partnerski odnos opterećuje, koči i sputava ljude koji su u njemu, kao i to da je, žargonski rečeno, biti singl veoma in. Odakle takvo uverenje ljudima? Zar nije sasvim prirodno zbližavanje, udruživanje i građenje kvalitetnih međuljudskih odnosa?

Verujem da je jednim delom za ovakvo razmišljanje mladih kriva današnja društvena ideologija koja pojedinca stavlja u prvi plan. Potrošačko društvo lakše barata sa pojedincem, to je potpuno jasno. Trenutna selfi manija je ništa drugo nego otuđenje ljudi među sobom. Razmislite. Ukoliko su ljudi zaljubljeni sami u sebe i, što je još gore, dovoljni sami sebi, zašto bi se onda trudili da grade međuljudske odnose, ulažu sebe i svoje kapacitete u bilo koju vrstu zajednice?

Iz iskustva, tj. iz razgovora sa prijateljima i poznanicima koji su sami i, što je najbitnije, imaju želju da nađu srodnu dušu, mogu da zaključim da je većina njih usmerena na ono što ne žele da nađu, umesto na ono što im se dopada, vole i što bi im prijalo u partnerskom odnosu. Kako će neko naći način da prihvati mane druge osobe ukoliko ne zna šta traži, šta joj odgovara i kakav odnos želi da izgradi? Ukoliko smo usmereni samo na negativne aspekte bilo čega, nećemo biti u stanju da primetimo ono što je pozitivno, koje bez obzira na sve, uvek postoji. Veoma je bitno znati da vi ne tražite idealnog partnera, savršenu osobu bez mana, nego nekoga ko je voljan (kao i vi) da izgradi i održi partnerski odnos u kome će oboma biti prijatno i pozitivno. Zaključak glasi- ne mora osoba biti savršena nego spremna da gradi, uz međusobnu fleksibilnost, odnos u kome ćete oboje rasti i razvijati se.

Još jedan od činioca usamljenosti jeste ne davanje šanse drugoj osobi da nas upozna i da mi upoznamo nju. U osnovi ovakvog ponašanja ljudi svakako leži strah. I to strah od vezivanja. Ukoliko ste sami, zapitajte se, da li ste dali šansu drugom ljudskom biću da ga zavolite? Da li ste njemu dali dozvolu da zavoli vas? Nekada nas strah od vezivanja, naše uverenje da nečemu nismo dorasli blokira i vodi ka tome da ne dajemo prostora drugim ljudima da nam se približe. Probajte da dopustite ljudima da vam se približe, pa tek onda napravite selekciju onoga što želite ili neželite. Uostalom, kako znate da li vam nešto odgovara ili ne odgovara ukoliko to niste ni probali?

Kada smo već kod strahova, još jedan od mnogih je jednim delom odgovoran za usamljenost velikog broja ljudi, a to je strah od pogrešnog izbora. Zapitajte se. Da li ste se i vi, bez obzira da li ste u skladnom partnerskom odnosu ili ne, pre zbližavanja sa partnersom zapitali da li je on pravi izbor? Ukoliko jeste, šta vas je motivisalo da ipak u partnerski odnos uđete i pokušate u njemu i da ostanete? U dosta slučajeva strah od neuspeha ili pogrešnog izbora tera ljude da ni ne daju šansu drugoj osobi. Ukoliko bi razmislili o tome šta je najgore što bi im se moglo desiti, verujem da bi taj strah u velikoj meri nestao. Da li uvek možemo krenuti iz početka, sami ili sa nekim drugim? Da li je ikada isuviše kasno? Mi smo skloni tome da „od muve pravimo slona“ i da problem vidimo većim nego što jeste. Odgovorite sebi na prethodna pitanja i videćete da nije baš tako strašno pogrešiti.

Još nešto što današnje mlade ljude koči u formiranju funkcionalnog partnerskog odnosa jesu nedefinisane uloge. Nešto što se svi zajedno možemo zapitati jeste, zašto naše bake ili prabake nisu imale ovakve probleme? Verovatno zbog toga što su im, bez obzira što se najčešće nisu ni poznavali, uloge bile unapred definisane. Tačno se znalo kako se ponaša muškarac, a kako žena u partnerskom odnosu. Oni nisu morali da se trude, pa da svojim trudom oblikuju partnerski odnos, on im je već bio dat kao gotov proizvod. Danas je potpuno drugačije. Modeli uloga mušakrca i žene se nose iz svojih porodica porekla ili se donose u odnos kroz svoja uverenja, što otežava formiranje sklada, jer smo svi mi drugačije vaspitani i drugačija uverenja smo tokom života formirali. Ono što je ključno jeste dogovor. Kao što kaže ona stara izreka „dogovor kuću gradi“. U ovom slučaju se ta izreka može uzeti bukvalno. Bez obzira što je mnogo teže nego ranije, danas imamo mogućnost da, ukoliko stvorimo kvalitetan i dugotrajan partnerski odnos, budemo ponosni na sebe i na svog patnera, jer smo pored čitave nedefinisanosti mi ipak uspeli zajedno da definišemo našu relaciju i da nam u njoj bude baš lepo.

Verujem da sam uspela makar malo da vas podstaknem na razmišljanje da proispitate sebe i svoja uverenja.

Ono što je najvažnije jeste da osećate zadovoljstvo sobom i svojim životom, bez obzira na koji ga način vodite.  

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik

                                   Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.