Uloga oca u vaspitanju deteta

Nekada je važilo pravilo, posebno u kulturi kakva je naša, da je uloga majke u vaspitanju deteta mnogo važnija od uloge oca. Majka je bila ta koja se brine, angažuje i usmerava decu, dok je otac „spoljni igrač“, tj.neko ko brine o finansijskoj sigurnosti porodice i dece.

Razmislite. Da li su psihološki zadovoljnija i, u budućnosti, kompletnija deca ona oko kojih se angažuju oba roditelja ili samo majka? Koliko je za decu zbunjujuće da, u slučaju nedostupnog oca, imaju sliku, a nemaju ton?

Da li učite dete da razlikuje potrebe od želja?

U poslednje vreme baš često primetim roditelje koji smatraju kako je njihova uloga da svoje dete čine srećnim i to po principu „što mu više želja ispunim, ono će biti srećnije“. Sa ovakvim uverenjem oni služe svojoj deci, uče ih da sredina u kojoj žive mora da se prilagodi njima i da je samo ispunjenje njihovih želja dokaz ljubavi. Ja sam ih nazvala „Pepeljuge“.

Roditelji „Pepeljuge“ smatraju da je dobar roditelj samo onaj koji svoje dete čini srećnim, koji zadovoljenje svojih potreba stavlja u drugi plan ili ih zanemaruje, po kojima nametanje pravila detetu guši njegovu prirodu i razvijanje potencijala.

Šta mislite, da li dete može da razlikuje ispunjenje želje od zadovoljenja potrebe za ljubavlju? Da li je igračka koju je želeo isto što i posvećenost koju mu roditelji pružaju?