Koliko su radne navike bitne za emocionalni razvoj deteta?

Kada kažemo radne navike, disciplina i samokontrola, većina roditelja pomisli na “vojničko vaspitanje“, koje pored svih dobrih elemenata, ljude odmah asocira na krutost, moranje i oblikovanje dece po kalupu.

Mislim da su danas, iz želje da što više usreće svoje dete, roditelji otišli u potpuno drugu krajnost i sve sa uverenjem da „ne žele da ga opterećuju bilo čime“. Često sam u prilici da čujem kako dete, kada se probudi, samo odlučuje da li će ići u vrtić ili ne. U zavisnosti od svog raspoloženja. Veoma često se dešava da ukoliko školarac ima zahtevnu nedelju i puno obaveza, u dogovoru sa roditeljima, te nedelje ne ide u školu. Jednostavno, zajedno odluče da je bolje da se obaveze izbegnu nego da se pogreši pa popravi.

Da li mislite da je za dete bolje da mu detinjstvo bude u potpunosti bezbrižno i bez bilo kakvih zahteva ili je bolje da od malena nauči da postoje situacije, zahtevi i obaveze koje nisu prijatne ali se moraju ispuniti?

Ono što redovno odlaženje u vrtić, obavljanje domaćih zadataka, pranje zuba svako jutro i veče, redovan odlazak na trening itd. predtavlja jeste lekcija detetu o samodisciplini.

Samodisciplina je sposobnost samokontrole koju imaju emocionalno inteligentni ljudi. Mi našu decu od najranijeg detinjstva učimo samodisciplini kroz radne navike i ispunjenje obaveza koje se sa godinama povećavaju.

Nemojte štedeti svoje dete od manje prijatnih zadataka i aktivnosti. Ukoliko ih budete štedeli nećete ih naučiti da se u životu izbore sa neprijatnim situacijama. Dete najbolje uči životne lekcije iz svog iskustva, iz svojih pokušaja i pogrešaka. Svako dete koje svoje obaveze obavlja savesno i disiplinovano, kada poraste, isto tako će se ponašati i prema sebi.

Nešto što se radnim navikama i samodisciplinom postiže jeste i sigurnost u sebe. Šta mislite, da li će u budućnosti biti uspešnija ona deca koja veruju u svoje sposobnosti i organizaciju ili ona koja nisu imala prostora da steknu veru u sebe?

Samokontrola ne podrazumeva samo prihvatanje odgovornosti za svoje ponašanje, ispunjavanje zadataka i organizaciju svog vremena, već i kontrolu i prihvatanje svojih emocija, učenje tehnika što lakšeg prevazilaženje stresa, prilagođavanje i razumevanje ljudi i njihovih emocija i potreba.

Učenjem da svoje obaveze obavljaju savesno i redovno, mi decu učimo da budu odgovorni i dobri prema sebi. Emocionalna stabilnost i samopouzdanje krase uspešne i srećne ljude. Bez obzira koliko se roditelji trudili za zaštite dete od zahteva i obaveza, ono sigurno neće biti srećno ukoliko nema veru u to da svaku poteškoću u životu može prevazići svojim veštinama i kapacitetima koje poseduje.  

Pa, razmislite da li su uspešniji i zadovoljniji oni ljudi koji imaju radne navike i sa mnogo većom lakoćom i manjim stresom obavljaju aktivnosti koje im i nisu baš prijatne ili oni koji te radne navike nemaju?

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Извор:  blog.superskola.rs

                                   Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.

Koliko su nam bitne granice u odnosu sa ljudima?

Da li ste nekada bili u situaciji da pomislite odakle sloboda nekoj osobi iz vašeg okruženja da prokomentariše i deli savete o segmentu vašeg života koji vi smatrate intimnim i samo vašim? Ukoliko jeste, onda je vreme da se zapitate kakve granice postavljate prema bliskim i manje bliskim ljudima iz vašeg okruženja.

Verujem da većina konflikata i nesuglasica u međuljudskim odnosima nastaje zbog nedovoljno dobre i jasne komunikacije ili zbog propustljivih i nedefinisanih granica.

Pre nego što počnete da razmišljate o ovoj temi, zapitajte se kojim ljudima se poveravate? Šta delite sa drugim ljudima, a šta smatrate intimnim informacijama koje ostaju samo u vašoj glavi?

Da li je škola i dalje vaspitna ustanova?

Često sam u prilici da u svom poslu budem „između dve vatre“. Sa jedne strane roditelji i njihove dileme i zahtevi upućeni školi, a sa duge strane nastavnici i njihovi zahtevi upućeni porodici. Imam utisak da u nekim trenutcima kada jedni drugima prebacuju loptu, najviše stradaju deca i njihovo vaspitanje.

Zaključak koji i nastavnike, a i roditelje stavlja u poziciju bespomoćnosti jeste da „deca nisu više ono što su bila“. 

Ja sam, prosto, ubeđena, a i praksa mi pokazuje da to nije tačno. Bez obzira na nove mogućnosti, tehnološka pomagala, upliv različitih modnih i jezičkih trendova, prave vrednosti i uverenja su uvek na ceni. Funkcionisanje i snalaženje u timu ne menja svoj oblik, samo je pitanje koliko su te iste vrednosti i ponašanja forsirana u vaspitanju od strane odraslih.

Da li je škola isto ono što je bila? Kakav vi utisak imate? Ukoliko ostavimo po strani odnos države prema obrazovanju, školstvu, prosvetnim radnicima i uslovima za rad, da li je učenje ponašanja u školskoj sredini kao „životu u malom“ i dalje isto?