Kada
kažemo radne navike, disciplina i samokontrola, većina roditelja pomisli na
“vojničko vaspitanje“, koje pored svih dobrih elemenata, ljude odmah asocira na
krutost, moranje i oblikovanje dece po kalupu.
Mislim
da su danas, iz želje da što više usreće svoje dete, roditelji otišli u potpuno
drugu krajnost i sve sa uverenjem da „ne žele da ga opterećuju bilo čime“.
Često sam u prilici da čujem kako dete, kada se probudi, samo odlučuje da li će
ići u vrtić ili ne. U zavisnosti od svog raspoloženja. Veoma često se dešava da
ukoliko školarac ima zahtevnu nedelju i puno obaveza, u dogovoru sa
roditeljima, te nedelje ne ide u školu. Jednostavno, zajedno odluče da je bolje
da se obaveze izbegnu nego da se pogreši pa popravi.
Da
li mislite da je za dete bolje da mu detinjstvo bude u potpunosti bezbrižno i
bez bilo kakvih zahteva ili je bolje da od malena nauči da postoje situacije,
zahtevi i obaveze koje nisu prijatne ali se moraju ispuniti?
Ono
što redovno odlaženje u vrtić, obavljanje domaćih zadataka, pranje zuba svako
jutro i veče, redovan odlazak na trening itd. predtavlja jeste lekcija detetu o
samodisciplini.
Samodisciplina
je sposobnost samokontrole koju imaju emocionalno inteligentni ljudi. Mi našu
decu od najranijeg detinjstva učimo samodisciplini kroz radne navike i
ispunjenje obaveza koje se sa godinama povećavaju.
Nemojte
štedeti svoje dete od manje prijatnih zadataka i aktivnosti. Ukoliko ih budete
štedeli nećete ih naučiti da se u životu izbore sa neprijatnim situacijama.
Dete najbolje uči životne lekcije iz svog iskustva, iz svojih pokušaja i
pogrešaka. Svako dete koje svoje obaveze obavlja savesno i disiplinovano, kada
poraste, isto tako će se ponašati i prema sebi.
Nešto
što se radnim navikama i samodisciplinom postiže jeste i sigurnost u sebe. Šta
mislite, da li će u budućnosti biti uspešnija ona deca koja veruju u svoje
sposobnosti i organizaciju ili ona koja nisu imala prostora da steknu veru u
sebe?
Samokontrola
ne podrazumeva samo prihvatanje odgovornosti za svoje ponašanje, ispunjavanje
zadataka i organizaciju svog vremena, već i kontrolu i prihvatanje svojih
emocija, učenje tehnika što lakšeg prevazilaženje stresa, prilagođavanje i
razumevanje ljudi i njihovih emocija i potreba.
Učenjem
da svoje obaveze obavljaju savesno i redovno, mi decu učimo da budu odgovorni i
dobri prema sebi. Emocionalna stabilnost i samopouzdanje krase uspešne i srećne
ljude. Bez obzira koliko se roditelji trudili za zaštite dete od zahteva i
obaveza, ono sigurno neće biti srećno ukoliko nema veru u to da svaku poteškoću
u životu može prevazići svojim veštinama i kapacitetima koje poseduje.
Pa,
razmislite da li su uspešniji i zadovoljniji oni ljudi koji imaju radne navike
i sa mnogo većom lakoćom i manjim stresom obavljaju aktivnosti koje im i nisu
baš prijatne ili oni koji te radne navike nemaju?
Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.
Нема коментара :
Постави коментар