Smeh kao lek

Posmatrala sam juče, vraćajući se sa posla, izraze lica ljudi na ulici. Primetila sam, uglavnom, bolne grimace, stisnuta usta i obrve, ozbiljne face koje kao da su u grču. Gde se izgubio osmeh? Jesmo li zaboravili da se smejemo? 

Nešto što nas karakteriše kao narod, generalno, jeste spontanost, gostoljubivost, uživanje u životu i humor. Sve ove aktivnosti prati osmeh. Pa, zašto ga onda izostavljamo? 

Da li su roditelji i dalje vođe svojoj deci?

Uloga roditelja je jedna od odgovornijih uloga u životu svakog čoveka. Možda i najodgovornija.

Roditelji su u isto vreme vaspitači, uzori, vođe, drugari, objekti obožavanja, treneri strogoće i mudrosti. 

Mada sve ove uloge tovare roditeljima na leđa veliki teret, roditeljstvo je veliko bogatstvo i najlepši osećaj za svakog odraslog i emotivno zrelog čoveka.

Imam utisak da se danas roditelji previše boje da ne pogreše u nekom segmentu vaspitanja svoje dece. Verujem da su brz tempo života, stres, nedostatak slobodnog vremena i egzistencijalna nesigurnost jednim, možda i najvećim, delom krivi za roditeljski strah, ali ono što roditelji često zaboravljaju jeste nešto vrlo jednostavno. Svakom detetu je potrebna samo ljubav i iskrena zainteresovanost. Sve ostale metode oko kojih se roditelji opterećuju i time čine sebe nesigurnima jesu manje bitne.

Deca nepogrešivo znaju da procene da li ih neko sluša. 

Šta se dešava kada roditelji prezaštite svoju decu?

Deca su čista bića, neiskvarena negativnim iskustvom. Ona su ukras sveta. Oplemenjuju, kako svoje roditelje, tako i nas koji radimo sa njima.

Svako ko ima dete ili radi sa decom zna da nas „veliku decu“, ta ista mala deca mogu mnogo čemu da nauče.

Da li znate čemu?

Nečemu što smo i mi znali, vrednovali i poštovali, ali vremenom, pod uticajem iskustva, zapostavili ili zaboravili.

Iskreno prijateljstvo, deljenje, pomaganje drugu u nevolji, govorenje istine, pristupanje drugom ljudskom biću bez loše namere, želja za igrom, poverenje i praštanje su samo neke od vrednosti koje postoje u dečijem svetu, a koje mi odrasli često zaboravljamo.