Uloga roditelja je jedna od odgovornijih uloga u
životu svakog čoveka. Možda i najodgovornija.
Roditelji su u isto vreme vaspitači,
uzori, vođe, drugari, objekti obožavanja, treneri strogoće i mudrosti.
Mada
sve ove uloge tovare roditeljima na leđa veliki teret, roditeljstvo je veliko
bogatstvo i najlepši osećaj za svakog odraslog i emotivno zrelog čoveka.
Imam
utisak da se danas roditelji previše boje da ne pogreše u nekom segmentu
vaspitanja svoje dece. Verujem da su brz tempo života, stres, nedostatak
slobodnog vremena i egzistencijalna nesigurnost jednim, možda i najvećim, delom
krivi za roditeljski strah, ali ono što roditelji često zaboravljaju jeste
nešto vrlo jednostavno. Svakom detetu je
potrebna samo ljubav i iskrena zainteresovanost. Sve ostale metode oko
kojih se roditelji opterećuju i time čine sebe nesigurnima jesu manje bitne.
Deca nepogrešivo znaju da procene da li ih neko sluša.
Ukoliko, dok vam dete priča o nečemu što je u njegovom svetu veoma važno, vi
razmišljate o tome kako da završite na vreme zadatak koji vam je šef danas
zadao, znajte da ono vašu odsutnost tumači kao nezainteresovanost za njega.
Budite pažljivi i slušajte svoje dete kada vam priča. Možda mu je potreban
savet, možda želi da ga nasmejete, oraspoložite, da mu kažete da će sve biti
uredu…
Ništa ne radite na silu.
Ukoliko niste u stanju, mnogo je korisnije za vaš odnos da budete otvoreni i da
svom detetu iskreno i vrlo jasno objasnite kako sada niste u mogućnosti da ga
saslušate, ali da ćete za pola sata moći. Aktivno slušanje, zainteresovanost i
iskrenost su osnosvni elementi koji komunikaciju roditelj-dete čine zdravom i
plodonosnom.
Često
čujem rečenicu “kupiće tebi mama/tata sve
što poželiš, ništa ne brini.” Najčešća funkcija kupovine svega što dete
poželi tj. ne odbijanja zadovoljenja svake želje i ne postavljanja granica,
jeste nadomešćivanje iskrene zainteresovanosti, posvećenosti,
razumevanja…jednom rečju-LJUBAVI.
Sigurna
sam da u svojoj okolini možete videti decu koja imaju sve, a željna su pažnje. Pažnja nisu samo pokloni. Pažnju čine
male stvari, kao što je igranje sa detetom, slušanje njegovih doživljaja,
pričanje o njegovim osećanjima, radostima, razočarenjima, zajednički odlazak na
njemu omiljeno mesto za igru, poveravanje tajni, obraćanje sa poštovanjem i
mnogo toga što svaki roditelj može sebi da priušti.
Sve ono što deci treba je vrlo jeftino, prirodno i ne
previše zahtevno.
Spontanost, otvorenost i iskrenost su osobine koje se u dečijem svetu najviše cene, a u svetu
odraslih su prirodne, a vrlo često zaboravljene.
Ako
su nam sve ove osobine prirodne i urođene kao živim bićima, zašto roditelji
imaju utisak da je njihova uloga teška?
Razmislite samo koje nastavnike vaša deca najviše
vole? Koji su nastavnici istinske vođe?
Iz
svoje prakse mogu reći da to nikada nisu niti veoma strogi, niti veoma
popustljivi nastavnici, već oni koji su iskreno
zainteresovani za decu, pravedni,
koji postavljaju jasna pravila i pridržavaju ih se (dosledni), koji razumeju dečije potrebe i menjaju svoje zahteve u
odnosu na dečiji uzrast (fleksibilni),
koji shvataju da autoritet iliti vođa nije onaj nastavnik koji često kažnjava
već onaj koji u isto vreme zna i da raspravljalja, primorava, suočava kao i da
hvali, pruži utehu i razume decu.
Isti
je slučaj i sa roditeljima.
Ukoliko
pristupite vaspitanju svog deteta bez straha da ćete u nečemu pogrešiti, već
svoj odnos sa detetom oblikujete sa nečim što već posedujete, a to je
iskrenost, aktivno slušanje, želja za igrom, osluškivanje dečijih potreba,
razumevanje i ljubav, sigurno ćete od svog deteta osim ljubavi i privrženosti,
dobiti i još jednu ulogu, a to je uloga vođe.
Vođa je onaj roditelj koji razume da se roditeljska
ljubav najbolje iskazuje ukoliko predstavlja miks konfrontiranja i podrške.
Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.
Нема коментара :
Постави коментар