Razumevanje sebe u društvu koje nas deli na muški i ženski rod

Razgovor koji možete pročitati u daljem tekstu vodila sam sa divnom, pametnom i borbenom trans ženom. Ona nije samo to ali smo se dogovorile da fokus ovog razgovora bude na razumevanju i potrebi za podrškom ljudima koji prolaze kroz preispitivanja.

"Za početak intervjua želim da ti se zahvalim što si pristala da odgovoriš na pitanja koja mogu da te vrate u izazovan period života i gurnu te u ponovno proživljavanje iskustava i emocija koje si ostavila za sobom. Mislim da je tvoj pristanak da odgovoriš na intimna, ali za druge ljude edukativna pitanja, hrabar potez i puno ti se zahvaljujem na tome.

Bilo bi dobro da počnemo od perioda života kada si shvatila da se osećaš kao žena, a rođena si u telu muškarca. Kada je to bilo? Da li je neki događaj doprineo tvom preispitivanju? Kako si to nepoklapanje razumela kao mala/mlada?

Još kao veoma mala sam osećala da postoji neko nepoklapanje između toga kako samm se ja osećala iznutra i toga kako su me drugi videli. Nisam tada imala reči da to objasnim, ali sam znala da se ne osećam kao dečak. Taj osećaj nije nastao zbog jednog konkretnog događaja-više je to bilo nešto što je postojalo stalno, kroz način na koji sam razmišljala o sebi, kako sam doživljavala svoje telo i kako sam se poistovećivala sa devojčicama.

Da li si u detinjstvu imala neke potrebe koje ne odgovaraju tvom rodu? Kako su se roditelji odnosili prema tim potrebama? Naše društvo ima neke striktne odrednice rodnog identiteta koje deca usvajaju kroz vaspitanje, kao što su: dečaci se ne igraju sa lutkama, ne nose roze majce ili devojčice ne nose kratku kosu ili moraju nositi haljinice na proslavama. Da li je toga u tvojoj porodici bilo?

Kao dete sam imala interesovanja i potrebe koje su više bile povezane sa onim što društvo obično smatra „ženskim“. Na primer, privlačile su me stvari koje su se smatrale tipične za devojčice-način oblačenja, estetika, igračke i slično. U tom periodu nisam razumela zašto je to problem ili zašto se očekuje da se ponašam drugačije samo zato što sam rođena u muškom telu.

U društvu u kojem sam odrastala postojale su dosta jasne predstave o tome šta „dečaci treba“, a šta „devojčice treba“ da rade. Te granice su se osećale i u porodici i u okolini. Kao dete sam često pokušavala da se uklopim u ta očekivanja, ali sam istovremeno osećala da to nije potpuno autentično za mene. Vremenom sam počela bolje da razumem sebe i da shvatam da taj osećaj koji ima ima ime i da postoje i druge osobe koje prolaze kroz slično iskustvo.

Koja osećanja su bila najdominantnija u periodu tvog upoznavanja sebe? Kako si se nosila sa njima? Ko ti je bio podrška?

U periodu upoznavanja sebe najdominantnija osećanja su bila zbunjenost, strah, ali i velika poteba da razumem ko sam zapravo. Sa jedne strane sam osećala da nešto u meni nije u skladu sa onim kako me društvo vidi, a sa druge strane nisam uvek znala kako to da objasnim ni sebi ni drugima. To je često donosilo i osećaj usamljenosti. Sa tim osećanjima sam se nosila tako što sam mnogo razmišljala, čitala i pokušavala da pronađem informacije i iskustva drugih ljudi koji prolaze kroz slično.

Kako vidiš odnos okoline prema tebi u tom periodu preispitivanja? Šta ti je najviše smetalo? Kako si se osećala u školskoj sredini? Da li te je nešto plašilo? Jesi li imala neko sigurno mesto u tom periodu preispitivanja? Mislim da je važno da kažemo šta ti je tada bilo potrebno od okoline. Odgovor bi mogao da pomogne osobama koje se možda trenutno nalaze u periodu seksualnog i rodnog preispitivanja.

Odnos okoline u tom periodu je bio različit. Neki ljudi nisu razumeli kroz šta prolazim, što je ponekad bilo teško i frustrirajuće. Najviše mi je smetalo nerazumevanje i predrasude. U školskoj sredini sam se ponekad osećala nesigurno jer sam imala utisak da se od mene očekuje da budem neko ko zapravo nisam. Strah je često bio prisutan- strah od osude, odbacivanja ili nerazumevanja.

U tom periodu mi je bilo jako važno da imam makar jedno mesto ili jednu osobu gde mogu da budem potpuno iskrena i gde se osećam bezbedno. Mislim da je to nešto što svakoj osobi koja prolazi kroz preispitivanje identiteta mnogo znači.

Kada danas razmišljam o tom periodu, shvatam da mi je tada najviše bila potrebna podrška, razumevanje i strpljenje od okoline. Nekada i samo to da neko sasluša bez osuđivanja može mnogo da znači. Mislim da je važno da ljudi koji prolaze kroz slične dileme znaju da nisu sami i da imaju pravo da istražuju i razumeju sebe.

Kome si prvo saopštila želju za tranzicijom? Na koji način si se informisala o samoj proceduri? Ko ti je pružio najveću podršku u tom procesu? Sada, nakon tranzicije, da li si srećna osoba? Šta sada kažeš sebi kada se setiš tog perioda o kome smo pričale?

Želju za tranzicijom sam prvo podelila sa osobama kojima sam najviše verovala. Takođe sam počela da se informišem kroz literaturu, iskustva drugih trans osoba i kroz razgovore sa stručnjacima iz oblasti psihologije i medicine.

Najveću podršku u tom procesu pored roditelja pružili su mi ljudi koji su me prihvatili takvu kakva jesam i koji su pokušali da razumeju moje iskustvo.

Danas nakon tranzicije, mogu da kažem da se osećam mnogo mirnije i autentičnije u svom životu. Taj put nije bio lak, ali mi je pomogao da budem bliža sebi. Kada se setim tog perioda, rekla bih sebi da će stvari vremenom postati jasnije i da je u redu biti strpljiv prema sebi.

Šta bi poručila svim adolescentima koji se nalaze u periodu preispitivanja na svim nivoima? Da li bi im preporučila da se nekome obrate ukoliko procenjuju da nemaju kapaciteta za samostalno nošenje sa dilemama?

Adolescentima koji prolaze kroz bilo kakav period preispitivanja poručila bih da je to sasvim prirodan deo odrastanja. Važno je da ne ostaju sami sa svojim mislima i dilemama. Razgovor sa nekim kome veruju, bilo da je to prijatelj, član porodice ili stručna osoba može mnogo da pomogne.

Ako osećaju da im je teško da se sami nose sa tim pitanjima, mislim da je veoma važno da potraže podršku. Traženje pomoći nije znak slabosti, već znak brige o sebi i svom mentalnom zdravlju."

Preispitivanja u svim sferama života su prirodna stvar sa kojima nekada samostalno ili uz pomoć prijatelja i porodice izađemo na kraj. Nekada nam je potrebna stručna pomoć, jer procenjujemo da poteškoća nadvladava naše kapacitete. Tada je važno da budemo hrabri i potražimo je. Neka vam ovaj razgovor bude ohrabrenje

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični psihoterapeut i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com 

Da li „ja ću se snaći“ čini najvažniji deo našeg optimizma?

 “Šta ako me on ostavi?”

“Šta će onda biti?”

“Ne znam šta će biti, ali znam da ja to neću podneti.”

“Zamisli da se to već desilo. Kako se osećaš?”

“Tužno. Jako tužno. Možda i besno. Na njega.”

“Da li ima ljudi oko tebe koji su ti podrška?”

“Ima. Ne mnogo, ali ima.”

“Da li postoji još nešto što ti pomaže da lakše podneseš tugu?”

“Da. Tu je posao, trening, muzika…”

“Da li sada misliš da ćeš ipak podneti tugu koju osećaš?”

Živimo u eri u kojoj je optimizam veoma poželjna osobina ili način razmišljanja. Verujem da i vi često čujete krilatice “Misli pozitivno” ili “Ne dozvoli da te negativne emocije obuzmu” itd. Šta nam ovako nametnuti optimizam donosi? Potiskivanje emocija, lažno predstavljanje, neiskrenost, gubitak poverenja i bliskosti. U moru definicija optimizma, ja sam izabrala jednu koja je udahnula iskrenost i nadu u nas same.

Da li nas događaji čine nesrećnim ili to kako ih mi interpretiramo?

-         Svi mi kažu da ne bih trebala ovoliko da se nerviram, da će sve biti u redu.

-         Kako se vi osećate?

-         Tužno i razočarano. Mada, ne bih trebala tako da se osećam.

-         Zašto mislite da ne biste trebali tako da se osećate?

-         Kroz istu situaciju su prošle i moja mama i drugarica, pa se nisu ovoliko nervirale  kao ja. Ne znam zašto je to kod mene drugačije.

-         Šta za vas znači to što vam se desilo? Hajde prvo to da definišemo…

  

Verujem da ste bili u prilici da se nađete i proživite istu situaciju sa više ljudi, a da joj dodelite različito značenje. Događaj sam po sebi nije ni dobar, ni loš po nas. Predznak koji mu mi dodelimo ga čini dobrim ili lošim.

Vođena meditacija za opuštanje

Da li je bilo šta u našim životima užasno teško?

„Osećam da se moj sin polako udaljava od mene.“

„Koji osećaj taj vaš zaključak proizvodi kod Vas?“

„Užas!“

„Zašto užas? Što ne nezadovoljstvo?“

„Zato što ja to ne mogu da podnesem. Možda je moje ponašanje i dovelo do toga da se on udalji od mene. Prosto, ne umem sa njim...“

„Šta bi se desilo kada biste umesto užasa osetili nezadovoljstvo?“

„Ne znam. Ja sam prosto takva. Osećam ono što osećam. Ne mogu to da promenim.“

Da li ste nekada razmišljali o nekom gubitku (dece, partnera, posla, očekivanja...) kao o užasnom? Da li u vašoj okolini postoji neko ko razmišlja ili govori na sličan način? Pre nego što krenete sa čitanjem, zapišite sve situacije koje vas čine užasnutim. Pored situacije napišite i šta mislite o tome, šta morate, trebate, ne možete da podnesete...