Da li je bilo šta u našim životima užasno teško?

„Osećam da se moj sin polako udaljava od mene.“

„Koji osećaj taj vaš zaključak proizvodi kod Vas?“

„Užas!“

„Zašto užas? Što ne nezadovoljstvo?“

„Zato što ja to ne mogu da podnesem. Možda je moje ponašanje i dovelo do toga da se on udalji od mene. Prosto, ne umem sa njim...“

„Šta bi se desilo kada biste umesto užasa osetili nezadovoljstvo?“

„Ne znam. Ja sam prosto takva. Osećam ono što osećam. Ne mogu to da promenim.“

Da li ste nekada razmišljali o nekom gubitku (dece, partnera, posla, očekivanja...) kao o užasnom? Da li u vašoj okolini postoji neko ko razmišlja ili govori na sličan način? Pre nego što krenete sa čitanjem, zapišite sve situacije koje vas čine užasnutim. Pored situacije napišite i šta mislite o tome, šta morate, trebate, ne možete da podnesete...

Ljudi postanu zreli onog momenta kada shvate da svoje ponašanje, misli i osećanja mogu promeniti. Mnogo toga smo dobili vaspitanjem, transgeneracijskim prenosom obrazaca ponašanja, genetikom i društvenim oblikovanjem nas kao jedinstvenih u svakom pogledu. U tome je lepota našeg bića, ali mi nikako nismo pasivni posmatrači našeg brušenja. Najvažnija i najveća moć transformacije je u našim rukama, jer onda kada postanemo svesni svog ponašanja, uverenja ili osećanja i njihovog uticaja na naš razvoj, upravo tada i možemo da se menjamo.

Lični rast ili naša želja da se menjamo, u suštini, počiva na potrebi da razumemo sebe. Što se manje osuđujemo ili kritikujemo, bolje ćemo moći da razumemo odakle nešto dolazi. Vrlo verovatno da nas je upravo to neprikladno osećanje, uverenje ili ponašanje u nekom momentu štitilo. Ono nije bezveze tu sa nama i u nama. Setite se svog detinjstva. Da li ste nekada osećali slično kao danas u toj situaciji koja vas užasava? Čemu je to osećanje služilo?

Vratimo se na gore pomenutu priču sa klijentkinjom koja je došla na psihoterapiju. Ono čega žena nije svesna jeste to da ona sama sebe čini nesrećnom, a ne njen sin ili situacija koja joj ne odgovara. Pitate se sigurno kako to sada. Vrlo jednostavno. Ono što užas čini jeste da osećamo krivicu, blokadu u ponašanju i generalizujemo ono što nam se desilo. Izjave koje možete pročitati, a koje izgovara žena iz primera jesu: „Možda je moje ponašanje i dovelo do toga da se on udalji od mene.“ , „Prosto, ne umem sanjim.“ i „Ja to ne mogu da podnesem.“ Verujem da možete primetiti krivicu, generalizaciju i samosabotažu. Šta mislite da će ova žena uraditi? Verovatno će danima sedeti, kriviti sebe, razmišljati o tome kakav je ona zapravo roditelj i opet se vratiti na zaključak da je to užasno ili da ona to ne može podneti.

Ukoliko bi umesto užasa osećala nezadovoljstvo, onda bi bila spremna da nešto preduzme. Mogla bi, na primer, da popriča sa sinom o njihovom odnosu, nađe jednu aktivnost koju će njih dvoje zajedno raditi, onako opušteno, bez očekivanja, što će ih dovesti do ponovnog zbližavanja. Do zamene osećanja će doći sa promenom ugla iz kog gledamo na ono što nam se događa. Možemo sebi postaviti pitanja: Da li je ovo baš užasno toliko koliko ja mislim? Da li ću uspeti da se snađem u ovoj situaciji? Da li mi se nekada desilo nešto što se na kraju nije završilo dobro po mene u sličnoj situaciji?

Mi uvek možemo nešto da uradimo i okrenemo situaciju u našu korist, samo ako to želimo. Promenimo ugao gledanja, prestanemo da se samosažaljevamo, okrivljujemo sebe ili druge i razmislimo o tome šta smo naučili ili šta još uvek možemo da uradimo. Ukoliko ishod situacije nije u našoj moći, onda je prihvatimo i ne tražimo dalja objašnjenja. Mi smo najvažnija oštrica u procesu brušenju dijamanta koji predstavljamo. 

Ukoliko poteškoću ne možete da prevaziđete sami, nemojte se stideti da potražite pomoć psihoterapeuta. Možete mi se javiti na e-mail adresu koja se nalazi ispod teksta. Ono što vas čini čovekom, između ostalog, jeste i potreba da potražite pomoć kada procenite da vam je potrebna.

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični psihoterapeut i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com