Kako pomoći deci prilikom adaptacije na novu sredinu

Adaptacija na novu sredinu je proces kroz koji se, u zavisnosti od karakteristika ličnosti, uverenja i vaspitanja, prolazi lakše i sa manje stresa ili ne baš tako lako. Nekako, razvojni period u kom se sa adaptacijama na nove uslove i okolnosti susrećemo prvi put jeste period detinjstva.

Setite se samo svog polaska u vrtić, školu, na ekskurziju ili spavanje kod drugara prvi put. Kakva osećanja taj period danas budi kod vas? Da li osećate uzbuđenje, tremu, neizvesnost ili nelagodu? Upravo takav osećaj može imati i vaše dete.

Nešto što deci može predstavljati otežavajuću okolnost prilikom prilagođavanja na novu sredinu jeste upravo uverenje da je nepoznato ujedno i loše. Svako iskustvo kroz koje tek treba da prođemo nema ni plus ni minus predznak. Mi smo ti koji mu taj predznak dajemo.

Ono što se u praksi pokazalo kao čest slučaj jeste da upravo emocije, uverenja i značenje koje roditelji pridaju nepoznatoj situaciji, vaspitanjem prenose i na svoje dete. Razmislite. Kako ste se osećali kada je vaše dete krenulo u vrtić ili školu? Na koji način ste mu objasnili šta ga tamo čeka? Ukoliko ste vi preterano uplašeni, nervozni ili razdražljivi biće i vaše dete. Ukoliko normalizujete svoja osećanja i uverenja, moćićete to isto da uradite i kod svog deteta. Deca uče po modelu, a u njihovim glavicama najbolji i najidealniji model ste upravo vi.

Pre nego što sa detetom krenete u nepoznato, jer adaptirate se na novu sredinu i aktivnost i vi zajedno sa njim, bitno je da jedan vremenski period pre samog iskustva provedete u razgovoru i davanju značenja samoj situaciji.

Pričajte o tome šta vas čeka, koje su lepe strane novog iskustva, šta je to što ćete zajedno dobiti polaskom u vrtić, školu ili odlaskom na sport i ekskurziju. Dajte dozvolu detetu da vam ispriča svoja očekivanja, strahove, uverenja. Setite se sebe u toj situaciji, pa nešto i predpostavite, pitajte, raspitujte se. Vi ste najbolji učitelj, psiholog ili mudrac svom detetu.

Deca ne mogu da prepoznaju svoje emocije, niti da ih prihvate, ukoliko ih mi tome ne naučimo. Upravo periodi adaptacije na novu sredinu su idealni za podsticanje emocionalne inteligencije kod dece. Time što ćete pričati sa detetom kako se oseća, koliko su emocije jaka (npr. na skali od 1 do 5), kako ih ono doživljava, učite ga da prihvata, razume i normalizuje sve što se u njemu dešava. Učiniće vam se, verujem, da je vaše dete malo da razume svoje emocije, ali preporučujem vam da probate, pa onda zaključite. Emocionalna inteligencija se razvija od najranijeg detinjstva. Tada je dete kao "mali sunđer", sve upija.

Adaptacija se mnogo lakše i brže prevazilazi ukoliko smo dosledni. Ukoliko dete ulazi u novu sredinu, vrlo je bitna konstantnost njegovih postupaka. Bez obzira koliko ono svojim postupcima izbegava odlaženje u novu sredinu, objasnite mu da je važno redovno odlaženje na ona mesta na kojima nam nekada baš i nije najprijatnije da boravimo. Nelagoda će proći što smo češće u samoj situaciji. Na ovaj način ga učite da prihvata odgovornost za svoje postupke, da mu neće sve u životu biti prijatno i lagodno, a opet će morati da se izbori za sebe.

Velika je lekcija naučiti svoje dete da život nije bajka, idealno mesto gde nas čekaju samo prijatnosti i lako dolaženje do cilja. Potrebno je objasniti mu da mi sami, našim postupcima, mislima i osećanjima stvaramo upravo to prijatno mesto za nas i ljude koje volimo.

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com

Izvor:  blog.superskola.rs

                                 Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.