Biti loš prema drugima ili dobar prema sebi?

Nešto sam ovih dana razmišljala o afirmacijama. Sagledavati životne situacijama sa kojima se susrećemo iz ugla korisnosti, a ne štetnosti za nas i nije tako loša stvar. Realno i prirodno je da prvo primetimo ono što nam može predstavljati opasnost, ali čini mi se da često i ostanemo samo na tome. Kao da nam je normalnije da sve vidimo iz ugla opasnost, nego kao priliku i izazov.

Osnovno pravilo spokojstva jeste razmišljanje da mi ne možemo menjati druge ljude, niti okolnosti, već samo sebe, svoje razmišljanje i ponašanje u datim okolnostima.

Sklonost da pričamo, razmišljamo i procenjujemo ponašanje drugih ljudi, više nego što mislimo o sebi, svojoj sreći, razvoju i rastu jeste kontraproduktivno po nas kao biće.

Razmislite samo, da li je zadovoljnija i spokojnija osoba koja prihvata sebe i druge kao jedinstvena, nesavršena bića sa samo sebi svojstvenim navikama i životnim stilom ili ona koja kriticizmom iskazuje svoju želju da sve prilagodi svom sistemu vrednosti?

Da se razumemo, ni potpuno odsustvo potrebe za procenjivanjem tuđeg ponašanja nije korisno jer vodi u naivnost.

Svi smo mi socijalna bića, od kada se rodimo živimo u grupi,u kontaktu sa drugim ljudima, pa samim tim, ukoliko imamo želju za zbližavanjem i druženjem, posmatramo i procenjujemo vrednosni sistem i ponašanje drugog ljudskog bića. Nekako, imamo osećaj veće spremnosti za život i za nepredviđene situacije ukoliko na vreme procenimo ponašanja drugih ljudi. To nam daje neku sigurnost i prividnu kontrolu.

Ono što nam stav „biti dobar prema sebi“ donosi jeste postavljanje jasnih granica prema drugim ljudima, što samim tim potire potrebu i stav „biti loš prema drugima“.

Zauzeti se za sebe, svoj integritet, lični prostor i razvoj jeste isto što i postaviti jasne i funkcionalne granice prema okolini. Jasne granice nisu garancija da ih drugi neće nekada prelaziti, ali dok god ste vi dosledni, drugi ljudi će poštovati vaša pravila.

U poslednje vreme sam sklona da u svakoj situaciji pomislim „zašto je ovo što se dešava dobro za mene?“ i zamislite uvek nađem nešto korisno, nešto što podstiče moj razvoj, samopouzdanje i sazrevanje kao jedinke.

Preporučila bih i vama da usvojite ovakav afirmativan stav prilikom sagledavanja okolnosti sa kojima se susrećete, jer, ubeđena sam, da čak i najneprijatnija situacija, koja intenzivira strah, nelagodnost i tremu, na kraju donosi jedan korak pomaka u samorazvoj.

Učite sebe da prihvatate različitosti i nesavršenosti. Trudite se da razmišljate o tome šta vas čini srećnim, da li čuvate svoj integritet, da li podstičete svoj razvoj i kako te segmente da unapredite. Neka vam to bude prioritet, a ne osuda i menjanje drugih ljudi.

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični i partnerski savetnik


                                 Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.