Kako danas izgleda Supermen u očima “nežnijeg” pola?

Emancipacija je ženama donela mnogo toga dobrog. Slobodu izbora, uvažavanje mišljenja, nezavisnost, napredak i vrednovanje u profesijama kojima želimo da se bavimo. Izjednačila nas je u svim aspektima sa muškarcima. To je dobro i pravedno jer svi smo mi jednaki i zaslužujemo isti tretman od društva u kome zajedno živimo.

Sada tako samosvesne, jake i uspešne možemo sve same. Često čujem od devojaka rečenicu „Šta će mi muškarac kada sve mogu sama?“ Možemo, to je tačno, ali u čemu je tu draž? Zar nije lepše deliti obaveze, brige, ljubav i sve što život nosi sa sobom? Možda nam današnje društvo nameće ideju individualizma i samodovoljnosti, ali nešto što je fakat jeste da smo mi od davnina kolektivna bića, da uvek udruženi postignemo više. 


Razmislite samo, da li i jedan uspeh slavite sami ili vam je mnogo veće zadovoljstvo podeliti ga sa sebi dragim ljudima? 

Da li vam je lakše ako neku svoju dilemu podelite sa prijateljem, partnerom ili roditeljima, pa zajedno, kroz razgovor dođete do odgovora? Da li su nekada ljudi kuće gradili sami ili su im prijatelji pomagali u tome? Sve u svemu, mi smo kolektivna bića.

Da se vratimo na muško-ženske odnose. Kada emancipovana žena, koja sve može sama, razmišlja o muškarcu koji bi mogao da je „prati“, pa počne da nabraja sve zahteve koje njen princ (mr. perfect) mora da ispuni, dođe do zaključka da je to Supermen. Neko ko je ostvaren i uspešan, samopouzdan, pažljiv, zaštitnički nastrojen, požrtvovan, uvek dostupan, kavaljer, razuman, jeste savršen muškarac, mora se priznati, ali da li je poenta u tome da osoba pored vas bude savršena za ceo svet ili savršena vama? Da li ste vi savršeni? 

Muškarac je savršen onoliko koliko ga volite i razumete.

Zamislite koliko veliki pritisak osećaju današnji muškarci, ako od njih tražimo da budu Supermeni, a u isto vreme ponavljamo samopoudano uverenje „Sve mogu sama.“ 

Veliki broj mladih pripadnika muškog roda, u današnjoj društveno-ekonomskoj klimi koja vlada u našoj državi nema mogućnost, niti priliku, da se odmah profesionalno ostvari, da budu uspešni i priznati. Samim tim, znajući da žene vole uspešne muškarce, njihovo samopouzdanje opada, nemaju hrabrosti, niti volje da priđu i osvoje devojku koja im se dopadne. Kada nemaju samopouzdanja da priđu devojci, nemaju ni kome da pokažu iskonsku zaštitničku ulogu koja je utkana duboko u njihovo biće.

Tako emancipovana žena koja žudi za ušuškanošću i sigurnošču koje joj muškarac može pružiti, zbog svog stava „sve mogu sama“ ostaje upravo sama, a muškarac zbog nedostatka hrabrosti, samopouzdanja i čekanja da ga žena osvoji (što mu nije u prirodi ali mu je svakako lakše), ostaje takođe sam i nezadovoljan.

 Nešto za šta je potrebna najveća hrabrost jeste ljubav. 

Voleti drugo ljudsko biće baš onakvo kakvo jeste, sa svim manama i vrlinama koje nas nekada nerviraju a nekada ih volimo, čini ovaj život lepim. Nije poenta u tome da pokažeš u svakom trenutku svoju jačinu, samopouzdanje, nepokolebljivost i uspeh, već da voliš, da si čovek, da grešiš, da praštaš i da zajedno sa istim takvim bićem stvoriš odnos pun iskrenosti, podrške, poštovanja i razumevanja. 

Zajedno možemo sve. 

U tome je draž života i istinska sreća!