Zdravo problemu, ja sam tvoje rešenje!

Za početak, volela bih da razmislite o tome kako pristupate problemskoj situaciji. Da li ste skloniji tome da ignorišete problem, ne mislite o onome što vas muči, odustanete i radite ono što vam lakše ide? Ili, pak, ne dopuštate da vas osećaj straha od neuspeha obeshrabri, pa uporno, iz više pokušaja na kraju dođete do cilja.

Načine ili strategije kojima se suočavamo sa problemima i stresnim situacijama smo usvojili još dok smo bili deca. Onako kako smo reagovali ili se branili u detinjstvu, reagujemo i sada. Ishod je isti, samo je možda način ponašanja prilagođen godinama koje imamo.

Stanje napetosti, osećaj straha, neizvesnosti i nelagode ne izaziva prijatnost u čoveku. Upravo zbog toga, svako od nas želi što pre da se vrati u svoj, već postignut, ritam prijatnosti. Ono što nas razlikuje jeste način na koji iz stresne situacije izlazimo. 

Generalno, postoje dve strategije karakteristične za prevladavanje stresa kod ljudi. Prva je “borba”, a druga je “bežanje”.

Kojem načinu ste vi skloniji? Da li češće odustajete od cilja kada postane (za vas) u velikoj meri napeto ili se borite da stignete do cilja uprkos napetosti?

Često se dešava da osobe koje su u detinjstvu bile prezaštićene ili su imale popustljive roditelje, u odrasloj dobi pribegavaju bežanju kao najbezbolnijoj strategiji izlaženja iz stresne situacije. One nisu naučile iz sopstvenog iskustva na koji način mogu da prevladaju stresnu situaciju i iz nje izađu kao pobednici. Nisu naučili, jer nisu imali potrebe. Uvek su rešenja nalazili roditelji umesto njih. 

Da ne bismo za sve krivili roditelje, jer kao što kaže Albert Ellis: čovek je odrastao onda kada za svoje neuspehe prestane kriviti roditelje, ono što je motivišuće jeste da mi načine na koje se suočavamo sa stresom možemo menjati.

Veoma je bitno znati da količina stresa koju ćemo osetiti u nekoj situaciji zavisi od našeg viđenja ili procene iste te situacije. Verujem da je svako od nas bio u prilici da doživi nešto što mu se dešava više ili manje preteće od nekog drugog ko je kroz isti period prošao. Način na koji procenjujemo situaciju kao manje ili više preteću za nas, zavisi od toga kako vrednujemo naše kapacitete koji su nam na raspolaganju. Ukoliko smo sigurni da možemo izaći na kraj sa svim poteškoćama, problemsku situaciju ćemo doživeti manje stresnom.

Ono što je veoma korisno jeste fokusirati se na rešenje problema, a ne na razmišljanje o problemu. Razmišljanjem upadamo u još veći stres i strah, a traženjem rešenja činimo sebe aktivnim učesnikom koji ne prepušta ništa igri slučaja.

Kada napravite plan dolaženja do cilja, koji sadrži odgovore na pitanja: Šta je problem? Da li sam ranije kroz sličnu situaciju prolazio/la? Kako sam došao/la do rešenja? Koje načine rešenja problema vidim kao moguće? Ko mi može pomoći? Koliko ću biti zadovoljan sobom na skali od 1 do 10 ukoliko rešim problem koji je predamnom? Tada ste već na pola puta do rešenja.

Ono što nam donosi sigurnost i veći prag tolerancije na frustraciju jesu pokušaji da nelagodu zvanu stres prevladamo.

Ništa nam ne jača samopouzdanje više nego akcija i preuzimanje života u svoje ruke!

 

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com