Разговор који можете прочитати водила сам са две наставнице.
Посвећене, одговорне, отворене наставнице које воле свој посао и разумеју
његову важност за развој младог људског бића. Једна је дуже, а друга на почетку
свог пословног пута у просвети, па самим тим имају различите перспективе из
којих посматрају своју професију. Зваћемо их Искуство и Младост, без обзира што
су обе младе и довољно искусне да могу поделити своје утиске и размишљања. Волела
бих да након што прочитате овај интервју размислите у којој мери разумете и
цените рад просветних радника, као и то да ли у довољној мери пружате подршку
просветарима из свог окружења.
“ За почетак, хвала вам што сте пристале да
разговарате са мном. Пошто се завршава ова школска година, како сте?
Искуство: Хвала на питању. Уморно , као и увек на крају школске године. Време је
за одмор!
Да ли имате утисак да
други људи, који не раде у просвети, разумеју како се и зашто баш тако осећате у
односу на посао који радите? Како бисте то објасниле? Зашто је то тако?
Искуство:
Људи
који не раде у школи апсолутно не могу да разумеју структуру, обим и тежину
овог посла. Заиста је тешко објаснити другима да овај посао захтева изузетну
менталну снагу и да „ троши“ људе. Са
људима који нису из ове бранше и не дискутујем о томе зато што је то узалудан
посао.
Младост: И ја верујем да не разумеју у потпуности шта све посао просвете
носи са собом и како се особа која ради као просветни радник осећа. Сигурно
зато што сами нису имали прилику да буду на таквом радном месту.
Колико дуго радите у
просвети и да ли је била ваш први пословни избор?
Младост: Годину и три месеца. Није била први избор.
Искуство: У просвети радим двадесет година и то је
био мој први избор.
Како сте замишљали да ће, ова веома одговорна и племенита пословна улога, изгледати када сте почињале да радите? Шта је баш онако како сте замишљале?
Искуство: Када
сам почињала да радим нисам имала никакву визију, апсолутно нисам имала никаква
очекивања. Нисам поредила ученике са мојом генерацијом, нити сам себе као
наставника упоређивала са наставницима који су мени предавали. Једноставно сам
ушла у учионицу и прихватила изазов. Без обзира на године стажа тај изазов и
даље постоји .То је чар овог посла.
Младост: Узевши у обзир да сам идеалиста, замишљала сам је другачије него што
она изгледа у стварности. Веровала сам да ученици имају више осећаја и
поштовања према ауторитету, такође, сматрам да је просвета изгубила своју
вредност и функцију. Међутим, није све тако црно, оно чега у просвети има, а да
ми прија и радује су поједине колеге, које су ту да пруже подршку и помоћ, ђаци
који су вољни да саслушају, као и да се интересују за градиво, али оно што је
можда најважније од свега је то што се на основу непредвидивих ситуација у
учионици размењују искрена и емотивна искуства, која имају везе са предметом
који предајем.
Шта вас испуњава у
пословном смислу? Верујем да има таквих момената иначе не бисте биле на месту
на ком сте тренутно.
Младост: Испуњава ме искреност колега и ђака, заједнички труд и могућност да погогнем онима којима је неопходно. Исто тако, просвета је одличан полигон за вежбу стрпљења!
Искуство: Испуњава
ме непосредан рад са децом, свакодневна
интеракција, непоновљивост тренутка, размена енергије.
Како доживљавате своју улогу наставника у односу на друштвене
вредности? У којим моментима приметите да имате и даље васпитну, а не само
образовну улогу?
Искуство: Улога наставника је у друштву неправедно
скрајнута, а огромна и незамењива. По мом мишљењу улога наставника је под број један
васпитна, а тек онда образовна. Увек се онај ко је заинтересован могао и сам
образовати, учити, самостално истраживати...са напретком технологије могућности
у тој сфери су се повећале. Оно што је незамењиво је улога наставника у
васпитању, корекцији, саветовању, начину презентовања градива.
Младост: На ово
питање је тешко одговорити без ослањања на глобалну друштвену ситуацију у
држави, али покушаћу да сведем на конкретне појединости. Наиме, увиђам да је
све теже васпитати младог човека предавањем и разговором. Васпитање изворно
долази из куће, а школа је простор где се оно развија. Уколико је васпитање из
било ког разлога било угрожено, у школи може доћи до разних проблема који утичу
на појединца, на групу, али и цео колектив. Да не бих дужила, мислим да је
школа васпитна установа онда када делима пројављује такав начин рада са децом -
а једини исправан начин, по мом мишљењу, је такав- делатан.
Једна од области рада
у којој је висок степен изгарања јесте просвета. На који начин ви приметите код
себе изгарање? Како изгледа? Шта вам помаже да останете ментално здрави?
Младост: На разне начине, врло често емотивно прегорим у раду са ђацима и имам потребу да одустанем. Што додатни појачава простор за раст у контексту степљења, резилијентности, као и могућности да се уче и развијају различите технике предавања и подучавања. Мислим да је потребно вишегодишње искуство рада у просвети, како би човек свео изгарање на минималан ниво. Оно што ми помаже су разговори са супругом и пријатељима, тренуци које ћу провести сама и прорадити све оно што се дешава на нивоу мисли и емоција и молитва.
Искуство: Ментално
изгарање у просвети је веома велико. Ово је тежак психички посао. Код себе то
примећујем у потреби да будем у тишини и сама са собом . Константно радимо у
бучној атмосфери, често имамо непредвиђене околности, морамо у моменту да
импровизујемо. Спада и у ред јавних послова, где сте непрестано изложени
погледима, процени других људи. Неопходно је имати „издувни вентил“. Код мене
је то физичка активност, читање и повремени прекид комуникације са људима.
У ком смислу би околина могла да вам помогне? На шта не реагују адекватно, а требало би вам више разумевања?
Искуство: Околина не разуме да када се
вратиш са оваквог посла, не желиш неко време да причаш : ). Ако имате
наставника у кући омогућите му свакодневно сат времена тишине.
Младост: Ако под околином
подразумевамо наше укућане и ближње, када је моје искуство у питању, најважније
је да ме саслушају и валидирају све што изнесем на нивоу разумевања. Наравно,
њихово разумевање није искуствено, али је искрено и то је довољно. Такву помоћ
и подршку, хвала Богу, добијам.
А ако говоримо о школској околини, мислим да би требало више да
будемо подршка једни другима и да деламо сви као једно.
Шта бисте поручили младима/ ђацима? На који
начин бисте волели да се опходе према вама? Како бисте волели да ваш однос
изгледа?
Младост: Поручила бих им да буду своји, да развијају своје таленте и способности, да пронађу себе и да се друже. Волела бих да више поштују старије и да тиме чувају своје достојанство. Волела бих да то буде један однос између саосећајног ауторитета - који ће уз флексибилне границе успевати да научи и забави своје ученике - и ђака који ће, ако и имају проблем, недоумицу покушати на људски начин да изнесу наставнику или другару и да испоштују правила која се од њих траже.
Искуство: Спадам
у ред оних који сматрају да су млади нараштаји све бољи и бољи. Нисам од оних
који говоре да су нове генерације
лошије, да мање уче, да нису васпитани. Они једноставно иду у складу са
својим временом и са великим напретком технологије. Допада ми се што су отворени, непосредни,
спремнији да поделе осећања са другима.
Шта бисте рекли младом
човеку који у овом тренутку жели да одабере професију наставника?
Искуство: Ова професија
није за свакога, треба имати посебан „просветни“ ген. Ако не пробаш,нећеш знати
да ли га и ти имаш.
Младост:
Уколико желиш да се бавиш овом професијом,
потребно је да волиш рад са децом. Уколико немаш степљења, провери да ли желиш
да га стекнеш, јер је школа одличан полигон за тренирање људских мана. Исто
тако, поред тестирања сопствених граница, имаћеш могућност да доживиш
невероватне тренутке са ђацима који се труде и показују вољу за радом и
разговором. Све у свему, рад у просвети није нимало монотон и то је оно што га
чини посебним. Али, потребно је рећи, да је просвети неопходан преображај и
промена како би свима боравак у школи био пријатан.“
