Da li ljudi, kada vam traže pomoć, zaista žele da im pomognete?

Da li ste nekada imali osećaj da je čovek koji vam se poverio tražio pomoć od vas, ali ustvari tu pomoć nije želeo da dobije?

Zašto nešto tražimo ukoliko nam to ne treba? Kada sebi postavim ovo pitanje, odmah mi padne na pamet ona krilatica „Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari!“ Vrlo je važno zapitati se (pre nego što damo odgovor) da li smo spremni na promenu koja će se desiti ukoliko pomoć prihvatimo?

Često se dešava da, dok razmišljamo, promena deluje vrlo primamljivo, donosi prijatne emocije, podizanje samopouzdanja, snižava nivo stresa i napetosti. Učini nam se da je vrlo lako doći do sreće koju priželjkujemo, a koju će nam promena nesumnjivo doneti. Šta se dešava u praksi? Da li je sve baš tako lako i prijatno?

Put ka sreći i zadovoljstvu svojim životom nije posut ružama, uz aplauze gomile ljudi, niti maraton u kome za kratko vreme sigurno stižete prvi na cilj. Put promene je proces i to sa naglaskom na reč PROCES. Znači, da bismo došli do promene, moramo biti spremni na to da će nam biti potrebno motivacije, želje, volje, snage, podrške, razumevanja za sebe i svoja duboko ukorenjena uverenja. Ne možemo očekivati da bez truda i u instant varijanti dođemo do sreće.

Vrlo je važno znati da smo se, bez obzira na to koliko nam trenutna situacija u kojoj se nalazimo ne prija, ušuškali u njoj. Napravili smo svoju zonu komfora, gde nas ništa ne može iznenaditi, gde svaku svoju reakciju možemo predvideti, bez obzira što nam ne obezbeđuje psihološki razvoj. Ukoliko želimo da krenemo na put ličnog rasta, potrebno je da se zapitamo- da li ja zaista želim da IZAĐEM IZ ZONE KOMFORA? 

Početak psihoterapijskog procesa donosi upravo ovakva pitanja i dileme. Desi se da klijenti dođu na terapiju sa idejom da nešto u njihovom životu ne valja, da im treba promena, pomoć da do nje dođu, pa se vrlo brzo ispostavi da nisu spremni upravo na ono što žele. U tim trenucima se kod klijenata javlja otpor. Otpora ne moramo uvek biti svesni. On se javlja u vidu neprihvatanja sugestija, ljutnje, nerazumevanja, tvrdoglavosti, preteranog korišćenja racija ili čestog korišćenja „ne znam“, „ne mogu da se setim“, „ ne razumem“, „ne mogu ja to“ itd.

Na terapeutu je da ukaže na „kočnicu“, a na klijentu da li želi da „skloni stopalo sa nje“. Bez obzira da li je odgovor potvrdan ili odričan, za dalji tok psihoterapijskog procesa je vrlo važno doći do njega.

Put promene nije lak. Nosi sa sobom razna saznanja o sebi koja i nisu baš najprijatnija. Osvešćuje strahove koji nas koče i nedozvoljavaju da napredujemo, a kojih se najčešće stidimo. Razotkriva neprijatne emocije koje često potiskujemo, a koje dovode do ponašanja koje ne razumemo. 

Jeste, mnogo toga teškog donosi proces kroz koji moramo proći da bismo došli do sreće. Ukoliko smo hrabri i motivisani da sve ovo istrpimo i prihvatimo, doći ćemo, uz psihoterapeutovu pomoć, do istinskih saznanja o sebi, koja nas onda dovode da zaista shvatimo šta želimo, volimo, šta nas čini srećnima, zadovoljnima i ispunjenima. Gde zapravo želimo da ide naš život i koji put je za nas najbolji.

Da se vratimo, za kraj, na svakodnevni život. 

Ukoliko vam neko traži savet ili pomoć, pa ga ne prihvati, razumite da nije bio spreman na promenu i da niste vi zatajili kao prijatelj ili dobronamerna osoba.

Isto tako, kada tražite pomoć od prijatelja ili psihoterapeuta, razmislite da li ste u ovom trenutku spremni na sve ono što taj proces nosi sa sobom. 

Olivera Kovačević

master psiholog
porodični i partnerski savetnik

e-mail: porodicni.savetnik@gmail.com