Novogodišnje želje i odluke. Da li je samo to simbolika praznika?

Sve nas polako hvata praznična euforija. U ovom periodu godine kada se najviše slavi, svi mi razmišljamo o tome kako najlepše i najsvečanije da proslavimo ulazak u Novu godinu. Neki od nas su se usudili i da sumiraju utiske, postignuća, ostvarene i neostvarene želje u godini na izmaku. U zavisnosti od veličine i količine želja koje smo sebi postavili, zadovoljstvo onim što smo postigli je različito.

Ono što većina nas zaboravlja, obraćajući pažnju samo na sebe i zadovoljenje svojih potreba, jeste-Sa kim ćemo proslaviti sve ove radosne dane? Da li je ipak važnija porodica i ljudi koje volimo od svih površnih i kratkotrajnih zadovoljstava?

Najznačajnije pitanje koje sebi možete da postavite tokom praznika jeste- Da li ste i koliko sebe dali da održite skladne odnose pune ljubavi sa ljudima koje volite?

Kritika-drugi ugao gledanja

Kritika je jedan od segmenata komunikacije koji nosi sa sobom negativnu konotaciju. Kada kažemo kritika većina nas sigurno pomisli na uočavanje negativnog ponašanja, omalovažavanje, nametanje autoriteta i nadmoći… Nešto što zaboravljamo jeste da kritika nekada može biti korisna. U smislu da, ako je pravilno i umereno koristimo, može biti podsticajna za rast i razvoj osoba koje volimo.

Pričala sam sa poznanicom na temu kritike i ona mi je rekla:“Ja više volim da me kritikuju, nego da me hvale. Od pohvale ništa ne dobijam, konstruktivna kritika me tera da napredujem.”

U zavisnosti od toga koji metod vaspitanja su naši roditelji koristili, tj. da li su nas više podsticali kritikom ili pohvalom, u odraslom dobu, naš način komunikacije, prihvatanja i upućivaja kritike je različit.

ISTOST- težnja koja ne podstiče razvoj

Svaki čovek je individua za sebe. Jedinstven. Bez copy-paste varijante. Originalan i neponovljiv. Čovek je i društveno biće, teži životu u zajednici, voli da pripada, da deli, da doprinosi i stiče ugled u toj istoj grupi ljudi. Imam osećaj da se često ta naša jedinstvenost zapostavi, izgubi ili jednostavno uguši zbog velike želje za pripadanjem ili konformizmom.

Pitanje glasi. Kako će se neko ko teži istosti razviti, doprineti zajednici ili postići ugled? Kako će ostaviti pečat i dostići samoaktualizaciju ukoliko želi da bude isti kao i svi drugi?

Majka i/ili supruga. Koja je uloga važnija?

Nama ženama je uloga majke najvažnija u životu. To je, prosto, prirodno. Ljubav majke prema detetu je jedina bezuslovna ljubav, još ako na to dodamo instiktivni zaštitnički stav, potrebu za negom i brigom o nekome ko je od začeća deo nas, onda me ne čudi to što su žene preokupirane decom i njihovim odrastanjem.

Ono što me čudi, a što sve više primetim u svom okruženju, jeste odsustvo volje ili želje žena da se bave sobom i svojim bračnim odnosom.

Verujem da je mnogo lakše pričati ili pisati o ovome, nego delovati u praksi, ali mislim da je tema zanemarivanja sebe i bračnog partnera zarad brige o deci veoma važna.

Moja baka mi je uvek govorila: „Najvažnije je da žena bude zadovoljna svojim životom, da radi na sebi i neguje svoj odnos sa mužem. Onda će ona biti dobra majka. Ni jednom detetu ne treba nezadovoljan roditelj.“

Komunikacija i partnerski odnosi. Da li razgovor podstiče bliskost, a time i kvalitet odnosa?

Verovatno ste milion puta čuli da je osnova svakog zdravog i dugotrajnog odnosa jasna komunikacija, ali koliko nas zapravo takav način komunikacije sprovodi u delo?

Da li ste nekada bili u prilici da čujete svog partnera kako u društvu, kroz šalu, kaže neko svoje viđenje vašeg ponašanja koje vama nikada nije rekao?

Nekada nam je mnogo lakše da kažemo svoje mišljenje o partnerovom ponašanju kroz šalu i to pred publikom. Mi tako, praktično, jednim udarcem ubijemo dve muve. Budemo duhoviti u društvu i izbegnemo osudu ili ljutnju partnera na koju smo veoma ostljivi.

Smeh kao lek

Posmatrala sam juče, vraćajući se sa posla, izraze lica ljudi na ulici. Primetila sam, uglavnom, bolne grimace, stisnuta usta i obrve, ozbiljne face koje kao da su u grču. Gde se izgubio osmeh? Jesmo li zaboravili da se smejemo? 

Nešto što nas karakteriše kao narod, generalno, jeste spontanost, gostoljubivost, uživanje u životu i humor. Sve ove aktivnosti prati osmeh. Pa, zašto ga onda izostavljamo? 

Da li su roditelji i dalje vođe svojoj deci?

Uloga roditelja je jedna od odgovornijih uloga u životu svakog čoveka. Možda i najodgovornija.

Roditelji su u isto vreme vaspitači, uzori, vođe, drugari, objekti obožavanja, treneri strogoće i mudrosti. 

Mada sve ove uloge tovare roditeljima na leđa veliki teret, roditeljstvo je veliko bogatstvo i najlepši osećaj za svakog odraslog i emotivno zrelog čoveka.

Imam utisak da se danas roditelji previše boje da ne pogreše u nekom segmentu vaspitanja svoje dece. Verujem da su brz tempo života, stres, nedostatak slobodnog vremena i egzistencijalna nesigurnost jednim, možda i najvećim, delom krivi za roditeljski strah, ali ono što roditelji često zaboravljaju jeste nešto vrlo jednostavno. Svakom detetu je potrebna samo ljubav i iskrena zainteresovanost. Sve ostale metode oko kojih se roditelji opterećuju i time čine sebe nesigurnima jesu manje bitne.

Deca nepogrešivo znaju da procene da li ih neko sluša. 

Šta se dešava kada roditelji prezaštite svoju decu?

Deca su čista bića, neiskvarena negativnim iskustvom. Ona su ukras sveta. Oplemenjuju, kako svoje roditelje, tako i nas koji radimo sa njima.

Svako ko ima dete ili radi sa decom zna da nas „veliku decu“, ta ista mala deca mogu mnogo čemu da nauče.

Da li znate čemu?

Nečemu što smo i mi znali, vrednovali i poštovali, ali vremenom, pod uticajem iskustva, zapostavili ili zaboravili.

Iskreno prijateljstvo, deljenje, pomaganje drugu u nevolji, govorenje istine, pristupanje drugom ljudskom biću bez loše namere, želja za igrom, poverenje i praštanje su samo neke od vrednosti koje postoje u dečijem svetu, a koje mi odrasli često zaboravljamo.

Ko su ljudi koji idu na partnersko savetovanje?

Često možemo čuti u ljubavnim filmovima, pesmama i romanima rečenicu "samo nam je ljubav potrebna", ali da li je to baš tako? 

Ljubav je neophodna, ona je baza svakog stabilnog odnosa, u to nema sumnje, ali šta ćemo sa komunikacijom, uverenjima, navikama, planovima, granicama... Pored ljubavi, nešto što je mnogo bitno za stabilan i dugotrajan odnos jeste slična predstava partnera o zajedničkom životu, o budućnosti, o tome kako veza treba da izgleda. 

Ne moraju nam temperamenti, osobine ili ponašanje biti isti ili slični, ali je poželjno da predstava o budućnosti i zajedničkom životu bude. 

Nekada se desi da partneri imaju želju i volju da usaglase ili prihvate svoje različitosti, ali ne znaju kako. 

Da li nas roditelji uče da volimo?

Pre nego što počnete sa čitanjem ovog teksta, volela bih da razmislite o svom detinjstvu. Da li biste mogli da opišete svoje roditelje sa pet prideva i da svaki od njih potkrepite primerom? Setite se jedne situacije iz detinjstva kada ste bili uznemireni. Šta su tada vaši roditelji radili? Kako su reagovali? Da li ta iskustva iz detinjstva utiču na vas danas?

Svi smo mi jedinstveni. Svi smo različito vaspitani, prošli smo kroz različita iskustva, imamo različita uverenja i navike. Pored svega toga pružamo ljubav i naklonost na drugačiji način. Postoje ljudi koji veoma lako ostvaruju bliske odnose sa ljudima, osećaju se sigurni u ispoljavanju i pružanju ljubavi, dok neki osećaju strah od vezivanja, a neki čak odbacuju i negiraju da im je emocionalan bliskost potrebna.

Ono oko čega se svi slažemo jeste da nam je potrebna sigurnost u partnerskom pa i u svim drugim odnosima. Ukoliko osećamo sigurnost u bilo kojoj relaciji, osetićemo potrebu, mogućnost, kao i želju da rastemo i razvijamo se kao jedinka.

Da li je sebičnost isto što i ljubav prema sebi?

Da li ste se nekada zapitali postoji li i gde je granica između sebičnosti i ljubavi prema sebi? Na koji način vi definišete sebičnost? Da li nekada ove dve potpuno različite stvari izjednačavate?

Imam utisak da nam društvene norme nameću da je mnogo prihvatljivije i vrednije pohvale brinuti o potrebama drugih ljudi nego o sopstvenim. Da je svaki čovek koji brine o sebi, svojim interesima i željama, sebičan, a svako ko se žrtvuje za druge ljude, izražava ljubav prema drugima i sklon je konstantnom samoodricanju, vredan pohvale i priznanja.

Često sam u prilici da čujem starije ljude koji su živeli po ovoj filozofiji, pa posle decenija žrtve, udovoljavanja, brige o potrebama drugih, a zanemarivanja sebe i svojih interesa, zaključe da im isti ti o kojima su brinuli nisu uzvratili ni približno istom merom. 

POHVALA- komponenta komunikacije koja je zaboravljena

Jedna od odlika našeg balkanskog mentaliteta jeste prekomerni kriticizam, a škrtost i štedljivost na pohvalama. Kao da nas je neko programirao tako da pre primetimo ono što je loše, što treba promeniti i osporiti, nego ono što je dobro, što valja i što je vredno pohvale.

Uvek sam se pitala zašto kritikujemo igru svojih sportista svaki put kada izgube utakmicu,a kažemo “to se podrazumeva” svaki put kada pobede? Zašto roditelji misle da je bolji princip dobrog vaspitanja dece onaj koji podrazumeva učenje kritikovanjem nedozvoljenog ponašanja, nego učenje putem pohvala onoga što je lepo i dobro? Imam utisak da je deo našeg kulturnog miljea  da na greške treba ukazati, a dobri postupci se podrazumevaju, pa ih ne treba ni hvaliti. 

Ljudi često imaju uverenje “Ako grešiš, ja sam bolji”, pa potenciraju i jedva čekaju da ukažu na greške drugih ljudi. Kao da greška drugog čoveka koju su oni primetili i na koju su drugima ukazali hrani njihov ego i podiže njihovo samopouzdanje. Suština je upravo suprotna. Čovek kome je samosvest i samopouzdanje na visokom nivou nema problem sa tim da udeli kompliment ili pohvalu. Ukoliko koristimo pohvalu u svakodnevnoj komunikaciji, mi time pokazujemo da nam drugi ljudi nisu pretnja  jer smo sigurni u svoje kvalitete i sposobnosti.

Okružiti se samo pozitivnim ljudima-koliko je to realno?

Da li ste se ikada, nakon razgovora sa nekom osobom, osećali iscrpljeno, obeshrabreno i neraspoloženo? Koliko je bilo takvih razgovora i koliko je takvih ljudi u vašem okruženju?

Znamo svi da je društvena situacija u kojoj živimo, stres, zahtevi i tempo života doveo do toga da smo u velikoj meri opterećeni, zamišljeni, nekada negativni i neraspoloženi, ali koliko smo svesni toga kako takvi utičemo na ljude oko sebe? Da li smo prijatno društvo drugim ljudima?

Mislim da je raspoloženje stvar refleksije. Kada smo okruženi pozitivnim ljudima, oni nas motivišu da i mi budemo takvi prema njima. Nekako je pozitivan i prijatan stav prirodnije stanje, lepše, prijatnije, manje ugrožavajuće za nas kao biće.

Sama pomisao da čovek može izbeći negativne ljude nije realna. Prosto, živimo u zajednici, radimo u kolektivu, družimo se i srećemo mnogo ljudi. Nešto što je mnogo bolje i zrelije od izbegavanja je donošenje odluke da smo samo mi odgovorni za sopstvene emocije. Kada znamo šta nam prija, a šta nam ne prija, donesemo čvrstu odluku i postavimo jasne granice, susrete sa negativnim ljudima ćemo svesti na minimum.

Kako da pripadamo jedno drugom, a ostanemo svoji?

Često sam u prilici da vidim parove koji zajedno žive život jednog od njih, pa se zapitam: “Šta to natera čoveka da se odrekne, u potpunosti, svojih želja, potreba, ciljeva, prijatelja...?“ 

Da li je u pitanju zaljubljenost, opčinjenost partnerom, želja da veza uspe, splet okolnosti, društvene norme ili samo neznanje da može  i drugačije?

Da li su muškarci i žene sa različitih planeta?

U mojoj zgradi ima puno dece. Kao i sva ostala deca koja imaju pametne roditelje i oni se, svi zajedno, ispred zgrade, igraju različitih društvenih igara. Nešto što mi je bilo najzanimljivije jeste igra „dečaci protiv devojčica“. Podelili su se u dve grupe i seli na klackalicu. Poenta igre je bila ko će biti jači i podići drugu stranu u vazduh. Po logici stvari dečaci su bili jači i čvrsto su držali svoj položaj jake, samouverene i pobednički nastrojene grupe. Nešto što je meni bilo jako interesantno jeste ženska borbenost i domišljatost. Devojčice su se sklanjale u stranu, razvijale strategije, dogovarale se o tome kako bi mogle da nadmudre dečake, veoma realno zaključivši da im fizička snaga ne može puno pomoći. Razne taktike su isprobale. Pokušale su da ih šarmiraju, prozivaju, zagovore, objasne kako bi oni sami, svojevoljno, trebali da ustanu sa klackalice jer su devojčice lepše i bolje od dečaka ali nije vredelo. U jednom trenutku su sve mahnule rukicama i jedna od njih je rekla da je ova igra glupa jer su svi oni jednako dobri i bolje bi bilo da se zajedno igraju nego da se takmiče. Nakon toga su otišle sve zajedno na klupu da se šminkaju, a dečaci su jedan po jedan ustajali sa klackalice i kretali za njima.

Da li vidite sličnosti sa odnosom muškaraca i žena u odrasloj dobi?

Kako danas izgleda Supermen u očima “nežnijeg” pola?

Emancipacija je ženama donela mnogo toga dobrog. Slobodu izbora, uvažavanje mišljenja, nezavisnost, napredak i vrednovanje u profesijama kojima želimo da se bavimo. Izjednačila nas je u svim aspektima sa muškarcima. To je dobro i pravedno jer svi smo mi jednaki i zaslužujemo isti tretman od društva u kome zajedno živimo.

Sada tako samosvesne, jake i uspešne možemo sve same. Često čujem od devojaka rečenicu „Šta će mi muškarac kada sve mogu sama?“ Možemo, to je tačno, ali u čemu je tu draž? Zar nije lepše deliti obaveze, brige, ljubav i sve što život nosi sa sobom? Možda nam današnje društvo nameće ideju individualizma i samodovoljnosti, ali nešto što je fakat jeste da smo mi od davnina kolektivna bića, da uvek udruženi postignemo više. 

Da li slušamo jedni druge?

Da li ste nekada imali utisak da vas sagovornik ne sluša dok pričate? Da, dok mu govorite nešto vama veoma važno, njegove misli lutaju? Kako ste se tada osećali?

U ovom modernom vremenu, kada je izniklo toliko novih vidova i načina komunikacije, uz pomoć kojih nam je trebala ta ista komunikacija biti olakšana, imam utisak da sve manje jedni druge čujemo.

Da li postoji princ na belom konju?

Kada pomislim na idealnog partnera, spasitelja, princa koji u naš život dojaše na belom konju i u tom trenutku nas učini srećnim i ispunjenim bićem, odmah se setim bajki koje su nam roditelji čitali kada smo bili mali. 

Uspavanu lepoticu je njen princ probudio iz dubokog sna, pa još ne samo nju, nego i celu njenu porodicu i učinio njihov život smislenim. Snežanu je od svog zla ovoga sveta spasao princ, probudivši je poljupcem. Naravno, nakon toga se svaka bajka završava rečima „i tako su srećno živeli do kraja života.“