Jedna
od odlika našeg balkanskog mentaliteta jeste prekomerni kriticizam, a škrtost i
štedljivost na pohvalama. Kao da nas je neko programirao tako da pre primetimo
ono što je loše, što treba promeniti i osporiti, nego ono što je dobro, što
valja i što je vredno pohvale.
Uvek sam se pitala zašto kritikujemo
igru svojih sportista svaki put kada izgube utakmicu,a kažemo “to se
podrazumeva” svaki put kada pobede? Zašto roditelji misle da je bolji princip dobrog
vaspitanja dece onaj koji podrazumeva učenje kritikovanjem nedozvoljenog
ponašanja, nego učenje putem pohvala onoga što je lepo i dobro? Imam utisak da
je deo našeg kulturnog miljea da na
greške treba ukazati, a dobri postupci se podrazumevaju, pa ih ne treba ni
hvaliti.
Ljudi često imaju uverenje “Ako
grešiš, ja sam bolji”, pa potenciraju i jedva čekaju da ukažu na greške drugih
ljudi. Kao da greška drugog čoveka koju su oni primetili i na koju su drugima
ukazali hrani njihov ego i podiže njihovo samopouzdanje. Suština je upravo
suprotna. Čovek kome je samosvest i samopouzdanje na visokom nivou nema problem
sa tim da udeli kompliment ili pohvalu. Ukoliko koristimo pohvalu u
svakodnevnoj komunikaciji, mi time pokazujemo da nam drugi ljudi nisu pretnja jer smo sigurni u svoje kvalitete i
sposobnosti.
Često čujem komentar “Pohvala je
manipulacija.” Dobro, možda i jeste ako smo neiskreni dok je upućujemo. Na ovaj
način ljudi kontrolišu ponašanje drugih ljudi i manipulišu sa njima. Kada je
naša pohvala iskrena, bez skrivenih namera i želje za manipulacijom, drugi
ljudi to prepoznaju, budu zahvali, srećni i ohrabreni, što ih čini motivisanim
i voljnim da provode vreme sa nama, jer, budimo realni, ko voli da se druži sa
osobom koja ga kritikuje i sputava?
Ono što kriticizam budi jesu
negativna osećanja, poput povređenosti, ljutnje, besa, što ljude nagoni da
reaguju izbegavanjem. Pohvala motiviše, podiže samopouzdanje, potvrđuje da
radimo nešto kako treba,a samim tim budi pozitivna osećanja zahvalnosti, ohrabrenja,
radosti i budi potrebu kod čoveka da provodi vreme sa onim ko u njemu izaziva takva
osećanja.
Još jedno od pitanja koje se nameće
jeste da li umemo da pohvalimo sebe? Koliko nas je način vaspitanja, mentalitet
i uvreženi pogled na svet naveo na to da i sebi retko kada udelimo pohvalu ili
kompliment?
Probajte da nabrojite deset svojih
pozitivnih osobina. Naravno da ih imate ali koliko vam je bilo teško da ih se
setite? To što ne možemo odmah da se setimo svojih deset pozitivnih osobina
jeste znak da ih onda često i ne nabrajamo, niti na njih mislimo. Baza svakog
samopouzdanja je sposobnost da sami sebe pohvalimo.
Ukoliko je pohvala komponenta naše
komunikacije i pri tome je koristimo iskreno, umereno i dosledno, sigurno ćemo
ostaviti utisak samopouzdane i prijatne osobe sa kojom je lepo provoditi vreme.
Kao što verujem i znate- LEPA REČ I GVOZDENA VRATA OTVARA!
Divan tekst, jedmostavan i decidan, a svakome moze biti od korosti.
ОдговориИзбришиSVAKA CAST, veoma poucno.
Divan tekst, jedmostavan i decidan, a svakome moze biti od korosti.
ОдговориИзбришиSVAKA CAST, veoma poucno.
Hvala Nenade! Drago mi je što tako mislite. Čitajte i dalje "psihologične" tekstove :)
Избриши👍
ОдговориИзбриши👍
ОдговориИзбриши