Da li ste se nekada zapitali postoji li i gde je granica
između sebičnosti i ljubavi prema sebi? Na koji način vi definišete sebičnost?
Da li nekada ove dve potpuno različite stvari izjednačavate?
Imam utisak da nam društvene norme nameću da je mnogo
prihvatljivije i vrednije pohvale brinuti o potrebama drugih ljudi nego o
sopstvenim. Da je svaki čovek koji brine o sebi, svojim interesima i željama,
sebičan, a svako ko se žrtvuje za druge ljude, izražava ljubav prema drugima i
sklon je konstantnom samoodricanju, vredan pohvale i priznanja.
Često sam u prilici da čujem starije ljude koji su živeli po
ovoj filozofiji, pa posle decenija žrtve, udovoljavanja, brige o potrebama
drugih, a zanemarivanja sebe i svojih interesa, zaključe da im isti ti o kojima
su brinuli nisu uzvratili ni približno istom merom.
Postavlja se pitanje, da li je ovakav način razmišljanja
koristan? Da li želimo, kada budemo pravili životni bilans, da se osećamo kao
gubitnici?
Nešto što je, po meni, u čitavoj ovoj filozofiji pogrešno
jeste polazno stanovište da briga o sebi i svojim potrebama isključuje brigu o
drugima i obrnuto. Zašto bi ove dve potrebe bile u suprotnosti? Zar nije bolje
i opravdanije stanovište „onako kako brineš o sebi, brinućeš i o drugima.“ Na
taj način naše poštovanje sebe, svog integriteta, jedinstvenosti i želje za
samoostvarenjem svake vrste, stavljamo u isti koš sa razumevanjem drugog
čoveka, poštovanjem njegove individualnosti i potreba.
Sama ideja „ljubi bližnjeg svoga kao sebe samog“, napisana u
Bibliji, govori upravo o tome da se ove dve brige ne isključuju.
Pomisao da drugi čovek može bolje od nas da brine o NAŠIM
potrebama je apsurdna. Nekako je ta ideja, možda, bila opravdana dok smo bili
deca, pa su roditelji najbolje brinuli o našim potrebama, ali svet odraslih ne
funkcioniše tako.
Želja za dokazivanjem i pokazivanjem svoje nesebičnosti
uvlači nas u začarani krug zadovoljavanja potreba drugih, a zanemarivanja i
nepoštovanja svojih potreba.
Nešto što je vrlo važno reći jeste kako izgledaju sebični
ljudi. Oni žele sve za sebe, svet vide kao priliku da iz njega nešto izvuku u
svoju korist, svakog čoveka procenjuju i vrednuju na osnovu toga koliko im može
koristiti, a ono što je najbitnije NIKAKVO ZADOVOLJSTVO NE OSEĆAJU U DAVANJU,
ne poštuju dostojanstvo i integritet drugih ljudi, kao ni njihove potrebe.
Maksimalna briga o sebi, o svojim interesima, potrebama i
željama, prilikom čega ne zanemarujemo niti potcenjujemo potrebe, osećanja i
integritet drugih ljudi predstavlja brigu i ljubav prema sebi.
Ljudi koji su sebe, sa svim manama i vrlinama, prihvatili i
zavoleli, nemaju problem sa tim da i prema drugim ljudima iskažu poštovanje.
Voleti sebe bez ikakvih ograničenja nosi sa sobom ideju da je svaki čovek i
njegova jedinstvenost vredna poštovanja, bez želje da je na bilo koji način
(svesno) ugrozimo, a po najmanje zbog ostvarenja ličnih interesa.
Nije sebičan onaj ko brine o sebi, već onaj ko brine SAMO o
sebi i svojim potrebama!
Нема коментара :
Постави коментар