ISTOST- težnja koja ne podstiče razvoj

Svaki čovek je individua za sebe. Jedinstven. Bez copy-paste varijante. Originalan i neponovljiv. Čovek je i društveno biće, teži životu u zajednici, voli da pripada, da deli, da doprinosi i stiče ugled u toj istoj grupi ljudi. Imam osećaj da se često ta naša jedinstvenost zapostavi, izgubi ili jednostavno uguši zbog velike želje za pripadanjem ili konformizmom.

Pitanje glasi. Kako će se neko ko teži istosti razviti, doprineti zajednici ili postići ugled? Kako će ostaviti pečat i dostići samoaktualizaciju ukoliko želi da bude isti kao i svi drugi?

Ukoliko obratite pažnju na naš obrazovni sistem, verovatno ćete se zapitati isto što i ja. Šta on nudi? Koja ponašanja ističe kao poželjna? Koje osobine ili afiniteti se kod dece cene i nagrađuju?

Sistem je takav da je svako ponašanje koje odstupa od propisanog kažnjivo, bez obzira na osobenost deteta. Mnogo više se obraća pažnja na ono što se „ne sme raditi“, nego na ono što je korisno, što treba razvijati i podsticati kod svakog deteta. Uglavnom se nagrađuju vredni đaci, nadareni za prirodne nauke ili jezike, izostavljajući ostalu decu koja bi svojim darom za umetnost ili sport mogli mnogo da doprinesu kako sopstvenom razvoju, tako i zajednici u kojoj žive.

Verujem da ste čuli, baš kao i ja, da roditelj kaže „Ne znam zašto mi se dete ovako ponaša. Isto sam ga vaspitavala kao i starije dete.“ Upravo u tome može biti caka. Deca različito reaguju na vaspitne mere roditelja, u zavisnosti od sopstvene osobenosti, karaktera i temperamenta. Bitno je osluškivati dete, pratiti i podsticati njegov razvoj, pritom stavljajući akcenat na njegove jedinstvene talente, sposobnosti ili veštine. Niko ne poznaje vaše dete bolje od vas.

Forsiranje istosti kao poželjnog ponašanja i kasnije stila života, nosi sa sobom netolerantnost prema različitosti. Deca često odbijaju da se igraju, a kada odrastu i da kontaktiraju sa nekim ko je različit od njih, ne shvatajući da iz te različitosti mogu mnogo toga da nauče, da zajedno mogu mnogo više da postignu.

Upravo ovde nastupamo mi, odrasli. Ali, kako ćemo naučiti decu koliko korisna može biti različitost ukoliko mi to ne znamo?

Verujem da smo svi mi nekada u dilemi, s obzirom na vreme u kom živimo, da li treba negovati svoju individualnost i originalnost ili se treba prepustiti konformizmu i potpuno se utopiti u sredinu. U kom slučaju će nam biti bolje? Verujem da se i u pogledu vaspitanja dece roditelji isto ovo pitaju.

Negovanje individualnosti i svog mikrosveta koji čine naša uverenja, norme, afiniteti, veštine i ciljevi, ne podrazumeva automatski i odsustvo uklapanja u sredinu i društvo.

Razmislite. Zašto bi bilo čiji način života, ponašanja, vrednovanja, dolaženja do uspeha ili predstavljanja bio loš, samo zato što je drugačiji od našeg?

Istost je dosadna. Ne donosi izazove, preispitivanje, prilagođavanje, a samim tim ni napredovanje. 

Ukoliko kao mali ili kao malo veći naučimo da poštujemo različitost, moći ćemo i svoju osobenost da uklopimo i prilagodimo svetu u kome živimo.

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik

                                   Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.