Da li decu treba učiti da budu poslušna ili da samostalno rasuđuju?

Nekako je od davnina praksa u školskom sistemu, ali i u društvu, da su češće poslušna i disciplinovana deca hvaljena i podsticana, dok su deca koja samostalno zaključuju, procenjuju i prosuđuju opominjana i sputavana.

Verujem da nekada budete u dilemi da li je važnije da vam dete bude poslušno i mirno ili samosvesno i spremno da ispravlja ili ukaže na nelogičnosti koje primeti? Zapitate se sigurno koje mu je ponašanje korisnije za budućnost.

Da li je za srećniji, ispunjeniji i smisleniji život bolje da razmišljamo svojom glavom ili da se priklonimo mišljenju većine? Konformizam ili negovanje svoje istinske prirode? Večite dileme. Šta vi mislite, šta je bolje?

Da li babe i dede pomažu ili odmažu u vaspitanju dece?

Porodica je jedan bogat sistem. Bogat mnoštvom članova. Svaki od tih članova unosi sebe, svoje svojstvenosti, uverenja i energiju, čineći porodicu veoma dinamičnom, promenljivom i ljubavlju bogatom zajednicom.

Pre nego što počnete da čitate ovaj tekst, volela bih da se setite svog odnosa sa babom i dedom. Kako je on izgledao? Koje emocije vam se prve pojave kada se setite odlazaka kod babe i dede? Na koji način je prisutvo babe i dede u vašem životu uticalo da postanete ono što ste danas? Kakvi biste danas bili da ih nije bilo u vašem detinjstvu?

Biti loš prema drugima ili dobar prema sebi?

Nešto sam ovih dana razmišljala o afirmacijama. Sagledavati životne situacijama sa kojima se susrećemo iz ugla korisnosti, a ne štetnosti za nas i nije tako loša stvar. Realno i prirodno je da prvo primetimo ono što nam može predstavljati opasnost, ali čini mi se da često i ostanemo samo na tome. Kao da nam je normalnije da sve vidimo iz ugla opasnost, nego kao priliku i izazov.

Osnovno pravilo spokojstva jeste razmišljanje da mi ne možemo menjati druge ljude, niti okolnosti, već samo sebe, svoje razmišljanje i ponašanje u datim okolnostima.

Sklonost da pričamo, razmišljamo i procenjujemo ponašanje drugih ljudi, više nego što mislimo o sebi, svojoj sreći, razvoju i rastu jeste kontraproduktivno po nas kao biće.

Uloga prvog deteta u porodici

Sigurna sam da ste nekada čuli za izreku “Prvo dete je kao prva ljubav-taj odnos se nikada više ne može ponoviti.“ Verujem da svaki roditelj može da potvrdi njenu tačnost. Sa prvom trudnoćom i rođenjem prvog deteta javljaju se osećanja divljenja, čuđenja, uzbuđenosti, bezuslovne ljubavi, angažovanja i velikih očekivanja.

Setite se svoje prve trudnoće i rođenja deteta ili jednostavno zamislite sebe u toj ulozi. Kako se osećate? Uzbuđeno? Presrećno? Uplašeno? Imate velika očekivanja i osećate veliku odgovornost za to malo biće koje će pored vas rasti i razvijati se? U zavisnosti od toga koja osećanja unosite u svoj novi, nepoznati, neponovljivi roditeljski odnos sa prvim detetom, ono će kasnije kada odraste, po uzoru na vaš odnos, formirati sebe kao ličnost.

Šta su bajke decu učile nekada, a šta ih uče danas?

Da li ste nekada razmišljali o tome ko sve vaspitava vašu decu, osim vas? Verujem da znate da na formiranje ličnosti vaše dece utiče i sredina u kojoj žive, šira rodbina, vršnjaci ali i mediji, a u mlađem uzrastu, najviše uticaja imaju bajke.