Majka i/ili supruga. Koja je uloga važnija?

Nama ženama je uloga majke najvažnija u životu. To je, prosto, prirodno. Ljubav majke prema detetu je jedina bezuslovna ljubav, još ako na to dodamo instiktivni zaštitnički stav, potrebu za negom i brigom o nekome ko je od začeća deo nas, onda me ne čudi to što su žene preokupirane decom i njihovim odrastanjem.

Ono što me čudi, a što sve više primetim u svom okruženju, jeste odsustvo volje ili želje žena da se bave sobom i svojim bračnim odnosom.

Verujem da je mnogo lakše pričati ili pisati o ovome, nego delovati u praksi, ali mislim da je tema zanemarivanja sebe i bračnog partnera zarad brige o deci veoma važna.

Moja baka mi je uvek govorila: „Najvažnije je da žena bude zadovoljna svojim životom, da radi na sebi i neguje svoj odnos sa mužem. Onda će ona biti dobra majka. Ni jednom detetu ne treba nezadovoljan roditelj.“

Komunikacija i partnerski odnosi. Da li razgovor podstiče bliskost, a time i kvalitet odnosa?

Verovatno ste milion puta čuli da je osnova svakog zdravog i dugotrajnog odnosa jasna komunikacija, ali koliko nas zapravo takav način komunikacije sprovodi u delo?

Da li ste nekada bili u prilici da čujete svog partnera kako u društvu, kroz šalu, kaže neko svoje viđenje vašeg ponašanja koje vama nikada nije rekao?

Nekada nam je mnogo lakše da kažemo svoje mišljenje o partnerovom ponašanju kroz šalu i to pred publikom. Mi tako, praktično, jednim udarcem ubijemo dve muve. Budemo duhoviti u društvu i izbegnemo osudu ili ljutnju partnera na koju smo veoma ostljivi.

Smeh kao lek

Posmatrala sam juče, vraćajući se sa posla, izraze lica ljudi na ulici. Primetila sam, uglavnom, bolne grimace, stisnuta usta i obrve, ozbiljne face koje kao da su u grču. Gde se izgubio osmeh? Jesmo li zaboravili da se smejemo? 

Nešto što nas karakteriše kao narod, generalno, jeste spontanost, gostoljubivost, uživanje u životu i humor. Sve ove aktivnosti prati osmeh. Pa, zašto ga onda izostavljamo? 

Da li su roditelji i dalje vođe svojoj deci?

Uloga roditelja je jedna od odgovornijih uloga u životu svakog čoveka. Možda i najodgovornija.

Roditelji su u isto vreme vaspitači, uzori, vođe, drugari, objekti obožavanja, treneri strogoće i mudrosti. 

Mada sve ove uloge tovare roditeljima na leđa veliki teret, roditeljstvo je veliko bogatstvo i najlepši osećaj za svakog odraslog i emotivno zrelog čoveka.

Imam utisak da se danas roditelji previše boje da ne pogreše u nekom segmentu vaspitanja svoje dece. Verujem da su brz tempo života, stres, nedostatak slobodnog vremena i egzistencijalna nesigurnost jednim, možda i najvećim, delom krivi za roditeljski strah, ali ono što roditelji često zaboravljaju jeste nešto vrlo jednostavno. Svakom detetu je potrebna samo ljubav i iskrena zainteresovanost. Sve ostale metode oko kojih se roditelji opterećuju i time čine sebe nesigurnima jesu manje bitne.

Deca nepogrešivo znaju da procene da li ih neko sluša. 

Šta se dešava kada roditelji prezaštite svoju decu?

Deca su čista bića, neiskvarena negativnim iskustvom. Ona su ukras sveta. Oplemenjuju, kako svoje roditelje, tako i nas koji radimo sa njima.

Svako ko ima dete ili radi sa decom zna da nas „veliku decu“, ta ista mala deca mogu mnogo čemu da nauče.

Da li znate čemu?

Nečemu što smo i mi znali, vrednovali i poštovali, ali vremenom, pod uticajem iskustva, zapostavili ili zaboravili.

Iskreno prijateljstvo, deljenje, pomaganje drugu u nevolji, govorenje istine, pristupanje drugom ljudskom biću bez loše namere, želja za igrom, poverenje i praštanje su samo neke od vrednosti koje postoje u dečijem svetu, a koje mi odrasli često zaboravljamo.