Kako prepoznati prokrastinaciju (odlaganje početka aktivnosti) kod dece?

Da li vaše dete svoje obećanje da će uraditi zadato kaže uz burnu reakciju? Da li vam se čini da odlaže obaveze i da se zbog toga ne oseća dobro?

Ukoliko su odgovori na prethodna pitanja potvrdni, setite se da li ste nakon ovakvog detetovog ponašanja, pokušavali da ga “motivišete” prinudom, strahom od posledica ili jednostavno ste njegovo ponašanje pravdali nedostatkom elana i raspoloženja u datom momentu?

Čest je slučaj roditelja da prokrastinaciju kod dece ne razlikuju od lenjosti i manjka ambicioznosti. Pitanje koje vam može pomoći da napravite razliku i da ga na pravi način stimulišete jeste -Da li vaše dete odlučuje “iz stomaka”?

Uloga oca u vaspitanju deteta

Nekada je važilo pravilo, posebno u kulturi kakva je naša, da je uloga majke u vaspitanju deteta mnogo važnija od uloge oca. Majka je bila ta koja se brine, angažuje i usmerava decu, dok je otac „spoljni igrač“, tj.neko ko brine o finansijskoj sigurnosti porodice i dece.

Razmislite. Da li su psihološki zadovoljnija i, u budućnosti, kompletnija deca ona oko kojih se angažuju oba roditelja ili samo majka? Koliko je za decu zbunjujuće da, u slučaju nedostupnog oca, imaju sliku, a nemaju ton?

Da li učite dete da razlikuje potrebe od želja?

U poslednje vreme baš često primetim roditelje koji smatraju kako je njihova uloga da svoje dete čine srećnim i to po principu „što mu više želja ispunim, ono će biti srećnije“. Sa ovakvim uverenjem oni služe svojoj deci, uče ih da sredina u kojoj žive mora da se prilagodi njima i da je samo ispunjenje njihovih želja dokaz ljubavi. Ja sam ih nazvala „Pepeljuge“.

Roditelji „Pepeljuge“ smatraju da je dobar roditelj samo onaj koji svoje dete čini srećnim, koji zadovoljenje svojih potreba stavlja u drugi plan ili ih zanemaruje, po kojima nametanje pravila detetu guši njegovu prirodu i razvijanje potencijala.

Šta mislite, da li dete može da razlikuje ispunjenje želje od zadovoljenja potrebe za ljubavlju? Da li je igračka koju je želeo isto što i posvećenost koju mu roditelji pružaju? 

Uloga srednjeg deteta u porodici

Porodica je baza svakog čoveka. Ukoliko je funkcionalna, porodica predstavlja našu sigurnu luku, utočište, podršku i polje za učenje međuljudskih odnosa. Onako kako u detinjstvu razumemo odnose i relacije u našoj porodici, razumećemo i kasnije u životu odnose sa drugim ljudima. Način na koji tražimo ili definišemo bliskost, pažnju, podršku, konflikt, distancu, kompromis ili vernost u relacijama sa ljudima, u velikoj meri se preklapa sa odnosima koje imamo sa članovima naše porodice.

Odnosi u sibling subsistemu, red rođenja i pol, pored genetike, u velikoj meri određuju u kakvu će osobu dete izrasti. Razmislite o svojoj porodici porekla. Da li vaš red rođenja ima veze sa ulogom koju ste dobili u svojoj porodici? Da li, danas, tu istu ulogu imate i u nekoj drugoj relaciji (partnerskoj, roditeljskoj, prijateljskoj…)?

Da li su deci i dalje roditelji uzori?

Verujem da znate onu izreku “Kakvi roditelji, takva i deca“. U samo jednoj rečenici toliko mudrosti. Ona nam kaže da roditelji bez obzira šta govore, uče ili savetuju svoju decu, ona će usvojiti samo ono što vide. Velika istina je da deca najviše uče po modelu i to prvenstveno od ljudi sa kojima imaju najveću bliskost, a to su roditelji. 

Da li ste nekada došli u situaciju da vas dete opomene kako ne radite ono što ste njega do tada učili? Deca nepogrešivo primećuju svaku nelogičnost i, pošto uče, imaju potrebu da pitaju zašto je do nje došlo.