Koliko su radne navike bitne za emocionalni razvoj deteta?

Kada kažemo radne navike, disciplina i samokontrola, većina roditelja pomisli na “vojničko vaspitanje“, koje pored svih dobrih elemenata, ljude odmah asocira na krutost, moranje i oblikovanje dece po kalupu.

Mislim da su danas, iz želje da što više usreće svoje dete, roditelji otišli u potpuno drugu krajnost i sve sa uverenjem da „ne žele da ga opterećuju bilo čime“. Često sam u prilici da čujem kako dete, kada se probudi, samo odlučuje da li će ići u vrtić ili ne. U zavisnosti od svog raspoloženja. Veoma često se dešava da ukoliko školarac ima zahtevnu nedelju i puno obaveza, u dogovoru sa roditeljima, te nedelje ne ide u školu. Jednostavno, zajedno odluče da je bolje da se obaveze izbegnu nego da se pogreši pa popravi.

Da li mislite da je za dete bolje da mu detinjstvo bude u potpunosti bezbrižno i bez bilo kakvih zahteva ili je bolje da od malena nauči da postoje situacije, zahtevi i obaveze koje nisu prijatne ali se moraju ispuniti?

Ono što redovno odlaženje u vrtić, obavljanje domaćih zadataka, pranje zuba svako jutro i veče, redovan odlazak na trening itd. predtavlja jeste lekcija detetu o samodisciplini.

Samodisciplina je sposobnost samokontrole koju imaju emocionalno inteligentni ljudi. Mi našu decu od najranijeg detinjstva učimo samodisciplini kroz radne navike i ispunjenje obaveza koje se sa godinama povećavaju.

Nemojte štedeti svoje dete od manje prijatnih zadataka i aktivnosti. Ukoliko ih budete štedeli nećete ih naučiti da se u životu izbore sa neprijatnim situacijama. Dete najbolje uči životne lekcije iz svog iskustva, iz svojih pokušaja i pogrešaka. Svako dete koje svoje obaveze obavlja savesno i disiplinovano, kada poraste, isto tako će se ponašati i prema sebi.

Nešto što se radnim navikama i samodisciplinom postiže jeste i sigurnost u sebe. Šta mislite, da li će u budućnosti biti uspešnija ona deca koja veruju u svoje sposobnosti i organizaciju ili ona koja nisu imala prostora da steknu veru u sebe?

Samokontrola ne podrazumeva samo prihvatanje odgovornosti za svoje ponašanje, ispunjavanje zadataka i organizaciju svog vremena, već i kontrolu i prihvatanje svojih emocija, učenje tehnika što lakšeg prevazilaženje stresa, prilagođavanje i razumevanje ljudi i njihovih emocija i potreba.

Učenjem da svoje obaveze obavljaju savesno i redovno, mi decu učimo da budu odgovorni i dobri prema sebi. Emocionalna stabilnost i samopouzdanje krase uspešne i srećne ljude. Bez obzira koliko se roditelji trudili za zaštite dete od zahteva i obaveza, ono sigurno neće biti srećno ukoliko nema veru u to da svaku poteškoću u životu može prevazići svojim veštinama i kapacitetima koje poseduje.  

Pa, razmislite da li su uspešniji i zadovoljniji oni ljudi koji imaju radne navike i sa mnogo većom lakoćom i manjim stresom obavljaju aktivnosti koje im i nisu baš prijatne ili oni koji te radne navike nemaju?

Olivera Kovačević
master psiholog
porodični i partnerski savetnik
Извор:  blog.superskola.rs

                                   Zabranjeno je kopiranje tekstova bez dozvole autora.

Koliko su nam bitne granice u odnosu sa ljudima?

Da li ste nekada bili u situaciji da pomislite odakle sloboda nekoj osobi iz vašeg okruženja da prokomentariše i deli savete o segmentu vašeg života koji vi smatrate intimnim i samo vašim? Ukoliko jeste, onda je vreme da se zapitate kakve granice postavljate prema bliskim i manje bliskim ljudima iz vašeg okruženja.

Verujem da većina konflikata i nesuglasica u međuljudskim odnosima nastaje zbog nedovoljno dobre i jasne komunikacije ili zbog propustljivih i nedefinisanih granica.

Pre nego što počnete da razmišljate o ovoj temi, zapitajte se kojim ljudima se poveravate? Šta delite sa drugim ljudima, a šta smatrate intimnim informacijama koje ostaju samo u vašoj glavi?

Da li je škola i dalje vaspitna ustanova?

Često sam u prilici da u svom poslu budem „između dve vatre“. Sa jedne strane roditelji i njihove dileme i zahtevi upućeni školi, a sa duge strane nastavnici i njihovi zahtevi upućeni porodici. Imam utisak da u nekim trenutcima kada jedni drugima prebacuju loptu, najviše stradaju deca i njihovo vaspitanje.

Zaključak koji i nastavnike, a i roditelje stavlja u poziciju bespomoćnosti jeste da „deca nisu više ono što su bila“. 

Ja sam, prosto, ubeđena, a i praksa mi pokazuje da to nije tačno. Bez obzira na nove mogućnosti, tehnološka pomagala, upliv različitih modnih i jezičkih trendova, prave vrednosti i uverenja su uvek na ceni. Funkcionisanje i snalaženje u timu ne menja svoj oblik, samo je pitanje koliko su te iste vrednosti i ponašanja forsirana u vaspitanju od strane odraslih.

Da li je škola isto ono što je bila? Kakav vi utisak imate? Ukoliko ostavimo po strani odnos države prema obrazovanju, školstvu, prosvetnim radnicima i uslovima za rad, da li je učenje ponašanja u školskoj sredini kao „životu u malom“ i dalje isto?

Da li roditeljski savez utiče na pravilan razvoj deteta?

Verujem da ste čuli za izreku: “Kakvi roditelji-takva i deca” . Značenje ove mudrosti mi se moglo proširiti, pa bi glasila ovako :“Kakav je odnos među roditeljima, takva su i deca”.

Porodica je najznačajniji sistem kome pripadamo. Tokom rasta i razvoja kako porodice, tako i dece, svaki subsistem u okviru ovog najvažnijeg sistema utiče jedan na drugi. Funkcionalnost jednog je u velikoj meri uslovljen funkcionalnošću svakog drugog subsistema.

Imajući u vidu to da deca nasleđuju od svojih roditelja neke osobine ličnosti, kao i to da kroz posmatranje modela usvajaju određena ponašanja kao poželjna, možemo pretpostaviti da će i klima koja vlada među roditeljima, u njihovom roditeljskom i partnerskom (bračnom) subsistemu uticati na to kako će se njihova deca ponašati i razvijati.

Šta mislite da li deca utiču na roditelje? Da li i vi sami primetite da iste metode nisu delotvorne u istoj meri na svako vaše dete?

Zašto je danas toliko teško naći srodnu dušu?

Sigurna sam da i vi primećujete kako je danas sve više usamljenih ljudi. Veliki broj mojih prijatelja su bez partnera ili u nekoj vrsti „neobavezne veze“. Verujem da je isti slučaj i u vašoj okolini. Šta mislite, zašto je to tako?

Ono što sam shvatila, iz razgovora koje sam vodila sa prijateljima, jeste da je usamljenost danas veliki problem. Neki od njih procenjuju kako „nema normalnih i hrabrih“ koji bi se zadržali i gradili kvalitetan partnerski odnos, a opet ima i onih koji su duboko „zagrizli“ za ideju „ja sve mogu sam/a“ ili „najlepše je meni samoj, neću da me niko opterećuje.“