Da li „ja ću se snaći“ čini najvažniji deo našeg optimizma?

 “Šta ako me on ostavi?”

“Šta će onda biti?”

“Ne znam šta će biti, ali znam da ja to neću podneti.”

“Zamisli da se to već desilo. Kako se osećaš?”

“Tužno. Jako tužno. Možda i besno. Na njega.”

“Da li ima ljudi oko tebe koji su ti podrška?”

“Ima. Ne mnogo, ali ima.”

“Da li postoji još nešto što ti pomaže da lakše podneseš tugu?”

“Da. Tu je posao, trening, muzika…”

“Da li sada misliš da ćeš ipak podneti tugu koju osećaš?”

Živimo u eri u kojoj je optimizam veoma poželjna osobina ili način razmišljanja. Verujem da i vi često čujete krilatice “Misli pozitivno” ili “Ne dozvoli da te negativne emocije obuzmu” itd. Šta nam ovako nametnuti optimizam donosi? Potiskivanje emocija, lažno predstavljanje, neiskrenost, gubitak poverenja i bliskosti. U moru definicija optimizma, ja sam izabrala jednu koja je udahnula iskrenost i nadu u nas same.

Da li nas događaji čine nesrećnim ili to kako ih mi interpretiramo?

-         Svi mi kažu da ne bih trebala ovoliko da se nerviram, da će sve biti u redu.

-         Kako se vi osećate?

-         Tužno i razočarano. Mada, ne bih trebala tako da se osećam.

-         Zašto mislite da ne biste trebali tako da se osećate?

-         Kroz istu situaciju su prošle i moja mama i drugarica, pa se nisu ovoliko nervirale  kao ja. Ne znam zašto je to kod mene drugačije.

-         Šta za vas znači to što vam se desilo? Hajde prvo to da definišemo…

  

Verujem da ste bili u prilici da se nađete i proživite istu situaciju sa više ljudi, a da joj dodelite različito značenje. Događaj sam po sebi nije ni dobar, ni loš po nas. Predznak koji mu mi dodelimo ga čini dobrim ili lošim.

Vođena meditacija za opuštanje

Da li je bilo šta u našim životima užasno teško?

„Osećam da se moj sin polako udaljava od mene.“

„Koji osećaj taj vaš zaključak proizvodi kod Vas?“

„Užas!“

„Zašto užas? Što ne nezadovoljstvo?“

„Zato što ja to ne mogu da podnesem. Možda je moje ponašanje i dovelo do toga da se on udalji od mene. Prosto, ne umem sa njim...“

„Šta bi se desilo kada biste umesto užasa osetili nezadovoljstvo?“

„Ne znam. Ja sam prosto takva. Osećam ono što osećam. Ne mogu to da promenim.“

Da li ste nekada razmišljali o nekom gubitku (dece, partnera, posla, očekivanja...) kao o užasnom? Da li u vašoj okolini postoji neko ko razmišlja ili govori na sličan način? Pre nego što krenete sa čitanjem, zapišite sve situacije koje vas čine užasnutim. Pored situacije napišite i šta mislite o tome, šta morate, trebate, ne možete da podnesete...

Ono što vas nervira kod drugih je ono što ne volite kod sebe

Sela sam na ugaonu garnituru u svojoj dnevnoj sobi sva iznervirana, ljuta, uvređena, začuđena. „Kako je mogao tako da me uvredi? Odakle mu pravo?“ Pustila sam muziku i pokušavala da se smirim, ali mi jedno nikako nije bilo jasno-zašto neko ko me dovoljno ne poznaje ima potrebu i smelosti da me uvredi? Nisam uspela da se smirim, jer nisam imala dovoljno smislen odgovor na ovo pitanje. „Obrnula sam ploču“. Zapitala sam se-zašto je MENE povredila ta njegova kritika? Da li u dubini duše mislim da je tačna? Razmišljajući o sebi i svojim kvalitetima, shvatila sam da njegova kritika nema osnova i da ja zapravo nisam ono što drugi ljudi govore o meni, već ono što ja mislim o sebi. Da ova njegova kritika verovatno ima veze sa njegovim načinom razmišljanja o sebi. Tek tada sam uspela da, rasterećena, nastavim dalje.

Da li se vama nekada desila slična situacija? Da li pokušavate druge ljude da ubedite u ono što verujete o sebi ili ih pustite da misle šta hoće o vama? Da li verujete da čovek govori o drugima ono što misli o sebi?