Ko su ljudi koji idu na partnersko savetovanje?

Često možemo čuti u ljubavnim filmovima, pesmama i romanima rečenicu "samo nam je ljubav potrebna", ali da li je to baš tako? 

Ljubav je neophodna, ona je baza svakog stabilnog odnosa, u to nema sumnje, ali šta ćemo sa komunikacijom, uverenjima, navikama, planovima, granicama... Pored ljubavi, nešto što je mnogo bitno za stabilan i dugotrajan odnos jeste slična predstava partnera o zajedničkom životu, o budućnosti, o tome kako veza treba da izgleda. 

Ne moraju nam temperamenti, osobine ili ponašanje biti isti ili slični, ali je poželjno da predstava o budućnosti i zajedničkom životu bude. 

Nekada se desi da partneri imaju želju i volju da usaglase ili prihvate svoje različitosti, ali ne znaju kako. 

Da li nas roditelji uče da volimo?

Pre nego što počnete sa čitanjem ovog teksta, volela bih da razmislite o svom detinjstvu. Da li biste mogli da opišete svoje roditelje sa pet prideva i da svaki od njih potkrepite primerom? Setite se jedne situacije iz detinjstva kada ste bili uznemireni. Šta su tada vaši roditelji radili? Kako su reagovali? Da li ta iskustva iz detinjstva utiču na vas danas?

Svi smo mi jedinstveni. Svi smo različito vaspitani, prošli smo kroz različita iskustva, imamo različita uverenja i navike. Pored svega toga pružamo ljubav i naklonost na drugačiji način. Postoje ljudi koji veoma lako ostvaruju bliske odnose sa ljudima, osećaju se sigurni u ispoljavanju i pružanju ljubavi, dok neki osećaju strah od vezivanja, a neki čak odbacuju i negiraju da im je emocionalan bliskost potrebna.

Ono oko čega se svi slažemo jeste da nam je potrebna sigurnost u partnerskom pa i u svim drugim odnosima. Ukoliko osećamo sigurnost u bilo kojoj relaciji, osetićemo potrebu, mogućnost, kao i želju da rastemo i razvijamo se kao jedinka.

Da li je sebičnost isto što i ljubav prema sebi?

Da li ste se nekada zapitali postoji li i gde je granica između sebičnosti i ljubavi prema sebi? Na koji način vi definišete sebičnost? Da li nekada ove dve potpuno različite stvari izjednačavate?

Imam utisak da nam društvene norme nameću da je mnogo prihvatljivije i vrednije pohvale brinuti o potrebama drugih ljudi nego o sopstvenim. Da je svaki čovek koji brine o sebi, svojim interesima i željama, sebičan, a svako ko se žrtvuje za druge ljude, izražava ljubav prema drugima i sklon je konstantnom samoodricanju, vredan pohvale i priznanja.

Često sam u prilici da čujem starije ljude koji su živeli po ovoj filozofiji, pa posle decenija žrtve, udovoljavanja, brige o potrebama drugih, a zanemarivanja sebe i svojih interesa, zaključe da im isti ti o kojima su brinuli nisu uzvratili ni približno istom merom.