Koji je najlepši period života?

Jedan od mojih klijenata došao je na psihoterapiju, jer ima osećaj da već godinu dana stagnira, ne napreduje, što ga je činilo depresivnim. Ostalo mu je nekoliko ispita da završi fakultet, nije bio zaposlen, živeo je sa roditeljima i nije imao partnersku. Osećanje koje je brzo „isplivalo na površinu“ jeste strah i to strah od odrastanja.

Šta znači „dati sebi dozvolu“?

Pre nekoliko dana sam na ulici srela drugaricu koju dugo nisam videla. U neobaveznom razgovoru koji smo vodile (jer za dublji nismo imale vremena), dotakle smo se pitanja „šta ima kod tebe na poslovnom planu?“ Ono što sam znala o njoj jeste da je veoma obrazovana, a radi posao koji je ispod njenih kapaciteta (kao i većina mladih ljudi u Srbiji). Rekla mi je da je promenila posao, da radi ono što voli i gde je saradnici cene. Dok je pričala delovala mi je veoma zadovoljno i motivisano. Nešto što mi je zaparalo uši bila je njena izjava da je niko nije preporučio za novi posao, već da su se jednostavno kockice složile. Sasvim slučajno je saznala za oglas, razmislila i shvatila da je vreme da ide dalje. Osetila je da je sposobna i da vredi mnogo više od trenutnog mesta gde se nalazi. Shvatila sam da je njeno razmišljanje da zaslužuje mnogo više i da je sposobna to „mnogo više“ da obavlja, dovelo do toga da se kod nje probudila mnogo veća motivacija, borbenost i hrabrost. Mogla je da ne uspe, ali je makar pokušala. I pokušavala bi još 100 puta dok ne uspe u svojoj nameri. Pragmatičari će sigurno pomisliti „to je nerealno“, „vrlo maštovito, ali ne baš primenljivo u praksi“ ili „ne može razmišljanje da mi donese bolji posao“, ali je sasvim sigurno da je razmišljanje ono koje tera na akciju. Kada sebi damo dozvolu da makar probamo da uspemo u bilo kojoj želji koju imamo, otvoriće nam se nove perspektive, novi načini koje do tada nismo videli. Akcija je ono što nas vodi do uspeha, ali dozvola da uspemo donosi hrabrost, a hrabrost nove vidike. 

Da li si mi prijatelj ukoliko imaš neku „nesviđu“?

Razgovarala sam sa devojčicom od 5 godina o prijateljstvu. Na moje pitanje o tome zašto se družimo sa nekim ko u određenom trenutku ne postupi lepo sa nama, ona mi je odgovorila: „Pa, to je samo jedna njena nesviđa. Neću valjda zbog toga prestati da se družim sa njom?“

Da li prijatelji smeju da imaju „nesviđe“? Kako postupamo sa čovekom koji ne ispuni sva naša očekivanja? Da li ga i dalje zovemo prijateljem?

Priča sa slatkom i vrlo mladom, ali pametnom devojčicom me je navela na razmišljanje o našim očekivanjima od prijateljstva. Da li naša nezrelost ili previsoka očekivanja od drugih dovode do toga da prijatelje više ne zovemo tako ukoliko primetimo neku njihovu manu koja se ne uklapa u našu sliku idealnog prijateljstva?

Zdravo problemu, ja sam tvoje rešenje!

Za početak, volela bih da razmislite o tome kako pristupate problemskoj situaciji. Da li ste skloniji tome da ignorišete problem, ne mislite o onome što vas muči, odustanete i radite ono što vam lakše ide? Ili, pak, ne dopuštate da vas osećaj straha od neuspeha obeshrabri, pa uporno, iz više pokušaja na kraju dođete do cilja.

Načine ili strategije kojima se suočavamo sa problemima i stresnim situacijama smo usvojili još dok smo bili deca. Onako kako smo reagovali ili se branili u detinjstvu, reagujemo i sada. Ishod je isti, samo je možda način ponašanja prilagođen godinama koje imamo.

Ukoliko ne radiš ono što voliš, potrudi se da zavoliš ono što radiš!

Skoro sam bila u prilici da čujem priču jedne majke koja je svom detetu samo jednom rečenicom u detinjstvu prenela vrlo lepu i korisnu životnu filozofiju. Jednom, dok je dečak učio gradivo koje mu se uopšte nije dopadalo, mrzovoljnim i plačljivim glasom je rekao majci kako on ne može da zapamti ono što mu je zadato. Majka mu je tada rekla: „Kada ne voliš ono što moraš da učiš, potrudi se da zavoliš ili nađeš nešto lepo u svemu tome i biće ti lakše.“ Kasnije, kada je odrastao, dečak je sve radio po istom principu. Ni u čemu nije video nemoguću misiju. U svakom poslu, pa i u životu, iako je teško, nezanimljivo, ispod njegovih očekivanja, mogućnosti ili želja, on bi nalazio radost i svoju logiku koja bi ga činila srećnim u tom trenutku.

Da li ste razmišljali o tome koliko jedna poruka ili misao naših roditelja može da nam odredi smisao koji dajemo životu? Koja je rečenica vama ostala u sećanju? Na koji način ona oblikuje danas vaš život?