Razgovarala sam sa devojčicom od 5 godina o
prijateljstvu. Na moje pitanje o tome zašto se družimo sa nekim ko u određenom
trenutku ne postupi lepo sa nama, ona mi je odgovorila: „Pa, to je samo jedna njena nesviđa. Neću valjda zbog toga prestati da
se družim sa njom?“
Da li prijatelji smeju da imaju „nesviđe“? Kako
postupamo sa čovekom koji ne ispuni sva naša očekivanja? Da li ga i dalje
zovemo prijateljem?
Priča sa slatkom i vrlo mladom, ali pametnom
devojčicom me je navela na razmišljanje o našim očekivanjima od prijateljstva. Da li naša nezrelost ili previsoka
očekivanja od drugih dovode do toga da prijatelje više ne zovemo tako ukoliko
primetimo neku njihovu manu koja se ne uklapa u našu sliku idealnog
prijateljstva?
