POHVALA- komponenta komunikacije koja je zaboravljena

Jedna od odlika našeg balkanskog mentaliteta jeste prekomerni kriticizam, a škrtost i štedljivost na pohvalama. Kao da nas je neko programirao tako da pre primetimo ono što je loše, što treba promeniti i osporiti, nego ono što je dobro, što valja i što je vredno pohvale.

Uvek sam se pitala zašto kritikujemo igru svojih sportista svaki put kada izgube utakmicu,a kažemo “to se podrazumeva” svaki put kada pobede? Zašto roditelji misle da je bolji princip dobrog vaspitanja dece onaj koji podrazumeva učenje kritikovanjem nedozvoljenog ponašanja, nego učenje putem pohvala onoga što je lepo i dobro? Imam utisak da je deo našeg kulturnog miljea  da na greške treba ukazati, a dobri postupci se podrazumevaju, pa ih ne treba ni hvaliti. 

Ljudi često imaju uverenje “Ako grešiš, ja sam bolji”, pa potenciraju i jedva čekaju da ukažu na greške drugih ljudi. Kao da greška drugog čoveka koju su oni primetili i na koju su drugima ukazali hrani njihov ego i podiže njihovo samopouzdanje. Suština je upravo suprotna. Čovek kome je samosvest i samopouzdanje na visokom nivou nema problem sa tim da udeli kompliment ili pohvalu. Ukoliko koristimo pohvalu u svakodnevnoj komunikaciji, mi time pokazujemo da nam drugi ljudi nisu pretnja  jer smo sigurni u svoje kvalitete i sposobnosti.

Okružiti se samo pozitivnim ljudima-koliko je to realno?

Da li ste se ikada, nakon razgovora sa nekom osobom, osećali iscrpljeno, obeshrabreno i neraspoloženo? Koliko je bilo takvih razgovora i koliko je takvih ljudi u vašem okruženju?

Znamo svi da je društvena situacija u kojoj živimo, stres, zahtevi i tempo života doveo do toga da smo u velikoj meri opterećeni, zamišljeni, nekada negativni i neraspoloženi, ali koliko smo svesni toga kako takvi utičemo na ljude oko sebe? Da li smo prijatno društvo drugim ljudima?

Mislim da je raspoloženje stvar refleksije. Kada smo okruženi pozitivnim ljudima, oni nas motivišu da i mi budemo takvi prema njima. Nekako je pozitivan i prijatan stav prirodnije stanje, lepše, prijatnije, manje ugrožavajuće za nas kao biće.

Sama pomisao da čovek može izbeći negativne ljude nije realna. Prosto, živimo u zajednici, radimo u kolektivu, družimo se i srećemo mnogo ljudi. Nešto što je mnogo bolje i zrelije od izbegavanja je donošenje odluke da smo samo mi odgovorni za sopstvene emocije. Kada znamo šta nam prija, a šta nam ne prija, donesemo čvrstu odluku i postavimo jasne granice, susrete sa negativnim ljudima ćemo svesti na minimum.

Kako da pripadamo jedno drugom, a ostanemo svoji?

Često sam u prilici da vidim parove koji zajedno žive život jednog od njih, pa se zapitam: “Šta to natera čoveka da se odrekne, u potpunosti, svojih želja, potreba, ciljeva, prijatelja...?“ 

Da li je u pitanju zaljubljenost, opčinjenost partnerom, želja da veza uspe, splet okolnosti, društvene norme ili samo neznanje da može  i drugačije?